Ловћен
Диже се Ловћен поносна гора
Изнад пучине сињега мора;
Диже се гордо, ка’ цар планина
Изнад врхова, изнад висина
Горе нам Црне — светога храма,
Гдје но се ропства верига лама
Ножем и пушком, жртвом живота,
Поразом честим дивљега кота,
Којег би грдној пакленој жвали
Сав свијет био залогај мали. —
Ако ти љубав надима груди...
Ако их чуство за својим буди .. .
Испузај, — стани на кршну голет,
Да отлен пустиш зјеници полет...
Напрема себи до Кома тврда,
Од Дурмитора, гласита брда,
Па до Румије врха голема:
Нигдје јој цигле препоне нема;
Прећеш ка’ Мојсеј с Фазга висока
Сву своју земљу стријелом ока.
Ту најпре клекни, сузу обори,
Очи и руке подигни гори,
На пусту билу — крај гроба пуста,
Што срце ћути, нек моле уста:
За покој вјечни пјесника врла,
Ком кости крије земљица прла
У тој самоћи, муклој тишини,
На износитој зорној висини,
Гдје покојиште мужу је слично,
Ког име оста свом роду дично. —
Моли: — ˝О Боже! на ову раку
Одозго милост даривај сваку :
У роси, ињу, у сунца зракам,
У облацима и густим мракам,
У вјетру, сн’јегу, тучи, олуји,
У муње бл’јеску, дажда струји:
Да ловор в’јенци, да ките миле,
Што их ту слажу све наше виле,
Не смагну нигда, нити се струне,
Но гробак овај вазда да круне!˝ —
А затим своје осврни зјене:
Не видиш друго до голе ст’јене,
Које се стеру ка’ сиње море,
С којим се кршни вјетрови боре,
Те вал за валом страшно се ниже,
Док један тоне — други се диже;
А вали ови станци су љути,
Презиру сјевер и вихар крути,
Грому и тучи пркосе они,
Дубећ прам сили, која их гони. —
Цетињ-пољице, окрајчић Чева,
Зелена Зета, злосретна дјева:
Ка’ три оазе оку се кажу,
Да мислиш, е се међу се слажу,
Те из тих крша стравичних вире,
Да т’ малко душу стресену смире ...
Па и још Блато, Морача, Р’јека
На се ти вабе поглед с далека;
Вабе, — и муком у договору:
˝Одлани срцу!˝ — сјетно ти збору. —
˝Одлани срцу!˝ —’ Ал’ ужас сами
Осваклен пажњу на се ти мами....
Што је то онуд? — Потоци крви:
Из крви мноштво духова врви:
Ранам се љутим поноси сваки:
Блиста у сјајној сунчаној зраки! —
А ко су они? — Све момци врли,
Што су за ове кршеве мрли. —
Запањен тада обрнеш чело;
А па се к мору окренеш смјело.
И нити пазећ’ на чарне слике,
Нити на морских призора дике:
˝Европо, ходи! — загрмиш грлом —
Ти се свуд гласаш честитом, врлом ....
Ако те збиља човјечност жари,
Ако ти за крст срдашце мари, —
Сврати свој поглед на ове ст’јене
Голе, — но ипак достојне ц’јене:
Чело покличи, склони међ’ длане,
Диви се мотрећ’ ту крв и ране! ....˝
˝А питај: — ˝˝Ови духови ко су ?˝˝ —
˝Слободи жртве блажене то су;
Жртве за ових клисура море;
Жртве, што теби с пр’јекором зборе:˝
˝˝Европо, виђи, зашто смо пале,
Да нас тиранства не сркну жвале!
Твој Лондон, Париз, Петроград, Виена:
Нама је ова мрка стијена;
Осветом за њу кипећи времо,
Живимо за њу, за њу и мремо!˝˝
˝˝Она је свето нуганце, које
Југовић знаде да му је своје,
Да му ту вила његова гуди,
Да му ту капа његова суди:
Остало гледе из твојих руку,
Сносећи ропство, невољу, муку;
Па док се срца не косне твога
Глас правде, — који вапи до Бога;
Европо, ти нам не била клета:
Гора ти Црна бар буди света!˝˝—
