Лихварка/28

ЧИН II

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
(Ставре и баба Маца долазе.)

СТАВРЕ: Чујеш, баба Мацо, не разумијем ти ја те твоје загонетке шта значе; ето цијелу ноћ не заспах, мислећи шта си то говорила — па опет ништа.
МАЦА: А шта сам ја то говорила?
СТАВРЕ: „Мед, лептир на мед“, и шта ти ја тамо знам! Ту мора нечега бити, чујеш?
МАЦА: Хе, хе, кир Ставре! Да богме да има нечега, јер гдје је меда ту буде и лептирова. Ето н. пр. ружа је пуна меда; за то око ње облијећу лептирови. Оно, додуше, нађе се и по који бумбар те чува ружу, ама су врагови ти лептирови! Уграбе, ти баш онда, кад је бумбар у послу, па сав мед посисају.
СТАВРЕ (замисли се): Хм! Шта то може бити?
МАЦА: А шта ради Јела?
СТАВРЕ (осмијехуе се и сумњиво): Враже ниједан! Откуд сад на Јелу дође?
МАЦА: Баш је права ружа, лијепа као ружа, па слатка као ружа.
СТАВРЕ (досјетивши се): А ха! Сад разумијем! Шта? да нијеси што опазила? (Јаче.) Бре, јес’ чула Мацо! Немој се шалити самном. Ја сам трговац, ја нијесам тек које шта! (Тише.) Него, ако има што, а ти кажи!
МАЦА: Зар ти мислиш да се тајне, које знамо, тако олако исказују?
СТАВРЕ: Тајне?! Мацо,кажем ти, немој ме мучити! (Опет тихо и повјерљиво.) Знаш, Мацо, та кад сам ја теби дужан остао? Ето и онда, кад си ми из карата предсказала, да ћу добити Јелу... Та ти знаш... хе, хе, хе!
МАЦА: Боже мој, па дјевојка је млада! Ко зна куда њу њена памет заноси? Она ће до душе послушати тетку; ама ко ће јој забранити да и своје срце послуша. Мој кир Ставре! тако се и Ленка Лелекова удала за неприлику, па шта није њен муж чинио да га заволи; и док је ја нијесам затравила, није тај могао ништа учинити. Али ми је добро и платио, Бог нека му да здравља њему и његовом малом синчићу; а баш му је лијеп и од некуда дошао налик на Живана Стојниног.
СТАВРЕ (љубопитљиво): Шта зар ти умијеш да затравиш?
МАЦА (продужује): Или на примјер у очи Иван-дана да одеш у ону „мрачну пећину“ на гробљу, па да око пола ноћи ухватиш слијепог миша и да му откинеш лијево крило, па то лијево крило да метнеш у десну ципеиу. Е та није да ће те дјевојка вољети, него лијепо да умре за тобом.
СТАВРЕ (Прети јој прстом.): Хе, хе, хе! Сека Мацо, баш сте враг!
МАЦА: Него за твоју љубав ја ћу нешто јели још овог вечера уврачати. Остави ти само мене с њом, па се не бој.
СТАВРЕ: Е, де, де, Мацо, учини што знаш, а ја ћу већ... Него молим те припази дер, да се како год са оним, знаш оним Павлом не састане на само. Ко зна, враг не спава; а дјевојка је још неука па и не разликује прави бисер од лажног.
МАЦА: Не брини, ја ћу већ пазити. А гле, та ево је гдје долази.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.