Ледена кнегиња

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Ледена кнегиња (Ledová kněžna)  (1874) 
Писац: Светопук Чех, преводилац: Божана Т. Ђурђевић


Засели смо у кафани. Говорило се врло живо о стварима, које оживљују свакад и свуда мисли младих официра. Најпре о коњу барона Лотара, који је после страсних говора за и против, признат као јединствени. После коња, дође на ред глумац Броњицки, чијега синоћњега Отела, једногласно признаше као величанствен плод уметности, пред којим изгледа сваки Отело, кога до данас гледасмо на различним јевропским позорницама, као слаба сенка. Пошто укратко нацртасмо неколико пикантних сличица из приватна живота уметникова, и пошто га победоносно заштитисмо од увреде гологлава официра, који рече, да је Броњицки раскалашан, — пређосмо сасвим природно на изврсне морске шкољке Талијанца Мотрониа, па затим на поједине појаве из женскога света, овогодишње сезоне на леду. Тиме дарнусмо у осетљиву жицу нашега дон Жуана, дивнога Вукотића, који одмах иззнесе неколико нових лаворика, добивених на љубавну бојишту. Описиваше с поносним сјајем у оку и с победоносним смешењем, неописане дражи своје последње грофице. „Победите ону, учините да се она заљуби у вас, па ћемо је више ценити него ли десет грофица!” повика мајор Черни с иронијом, показујући кажипрстом на прозор.

Сви погледасмо кроз прозор. По снегом покривену мосту, јуриле су скупоцене каруце. Два бела хата, поносно дизаху бујне главе, које задржаваше у лету снажна рука кочијаша у белој ливреји са сребрним украсима; у каруцама седела је дама у пепељастом зимском оделу, које беше порубљено скупоценим, као снег бели, крзном; а на њеним њедрима, као зрнасти лет, сјајила се копча од ситна камења; русе власи везивао је сребрени украс, који својим мутним сјајем подсећаше на слану, а дијамантски обоци изгледаху, као ледена сјајна суза. Лице њено, тада нама окренуто, беше савршене лепоте, али хладно, непомично као мрамор; а поглед азурних очију леден и равнодушан.

Када каруце пролетеше, наравно, отпоче говор о ледној лепоици. Беше нам позната само под именом „ледена кнегиња”. Без сумње, у целом граду нико живи не знађаше њена имена. Та и постојбина њена беше умотана у непробојну таму: једни говораху о Русији, други о Пољској, шта више неки и о Скандинавији. А што при овом нагађању сви гледаху на север, лако се може објаснити. Њено снежно ледено рухо, — у коме се загонетна кнегиња појављиваше зими и лети, на улици, у позоришту и концертима, — подсећаше на север. Овај нимбус тајанствености, што застираше цело њено биће, њена правилна, мада поларно хладна лепота, створи је ускоро чаробном светлошћу, око које облетаху гомиле комараца, униформираних и неуниформираних, који већином одлетаху опрљених крила. Испод снежна крзна беше скривено и ледено срце, које је пркосило ватреним погледима најлепших мужева, најславнијих јунака наших салона. Паметнији, увидевши немогућност у остварењу својих жеља, истргоше се још за време из чаробна круга њене ледене лепоте; неки се надаху, трпећи без успеха и на даље: двојица оболеше од меланхолије а један учинио је ефективан свршетак своме лудовању нанишањеном раном.

Ироничне речи мајора Чернога приковаше тријумфаторским колима ледене кнегиње, нову жрству. Дивни Вукотић подиже одлучно рукавицу, коју му је бацио заједљиви мајор и закуне се својим савршеним стасом, да ће победоносним пламом свога ока, раскравити ледену лепојку. По несрећи постао сам његовим повереником.

Ускоро заплете се јадни дон Жуан сам у мрежу које је плео за тајанствену кнегињу. Што је у сујети предузео, сврши се љубављу — и то узалудном. Ћа се ражалих над лепим другом. Свеже руменило његова лепа лица ишчезаваше очигледно, чудновате сенке наслагаху се око ватрених очију, болно трзање око усана и дубоки уздаси беху на дневном реду. Његови прсти очајно кидаху сасу, коју носаше на грудима као знак своје љубави. Многа лепа, плава и црнпураста главица, услед ове Вукотићеве ћуди, беше лишена разних лепих успомена.

Узалуд ју је очекивао на местима куда пролазаше, узалуд се понизио, да ступи у познанство с вратаром њена хотела, узалуд је стојао свакодневно у позоришту наспрам њене ложе и посматрао је напросто дрско лорњетом: не постиже ни једини умиљати, па ћа ни радознали поглед њена чаробна ока. Једном изјави ми без устезања савршени свој неуспех, и гробним ме гласом упита, да ли да умре под њеним каруцама или да се умори глађу на прагу њене ложнице.

Једном опет заседосмо у кафани и претресасмо барона Лотара с његовим коњем, заносне преставе и љубавне сплетке Броњицкога, коме гологлафи официр, због раскалашности, прорече скорашњи трагични свршетак. Затим дођоше на ред морске шкољке Италијанца Мортониа, најлепше и најблагородније госпође на леду ове сезоне и најпосле, очајна љубав Вукотићева, која на жалост постаде јавна тајна и нишан заједљивих досетака међу његовим друговима. У тај мах уђе Вукотић изненадно у кафану.

Његов изглед беше зачудо промењен. Она жива румен опет му красаше лице, очи су се живо сјајиле и необично узбуђење огледало се на његову лепом лицу. Не гледајћи заједљиве погледе осталога друштва, седе порд мене, извади из бележника изгужвани листак хартије и ћутећи пружи ми га.

Читао сам ове редове, писане женском руком: „хладно ми је међ овим светом. Сама сам, самцита. Код мојих је ногу изветрела и увела кита људских уживања — ја је нећу дићи. Тама, хладна ноћ! А оне две дивне звезде, мађијском светлошћу к себи ме привлаче, осветљавају ми пут к пропасти. Не могу одолети! Већ неколико пута подигоше се те чудне, дивне очи у моју ложу. Узалуд пркосим њиховој моћи. Као увели лист задрхтим сва при њину чаробну сјају. Знам, да мене презире, да друге жене уживају и плачу у наручју његову, па имак, о Боже! не скидам очију с онога дивнога, поносног стаса и желим, да само тренутак постојим, па да у прах изгорим у врелу загрљају његове страсти!”

Прочитавши летимице ове редове, погледах питајући свога пријатеља.

„Њено писмо,” проговори Вукотић уздрхталим гласом.

„Шта? ледене кнегиње?” рекох упрепашћен. „Погодио си!” одговори чврсто с победљивим погледом. „Чуј, откуда га у мене. Већ сам ти поверио, да сам ступио у поверљиво пријатељство с вратаром њена хотела. Проклети дедак, одвратан и намрштен! Клештима да му речи извлачиш. Срећом те има врло говорљиву кћер, шеснајестогодишњу, свежу девојчицу као пролетњи цвет. Старац за ручком добро празни чашице, па после ручка спава тако чврсто, да га ћа у ходнику чујемо. Дакле, за време његова спавања, забављам му кћер и распитујем о тајанственој кнегињи. Она јој служи по каткад. Јуче подигох с пода овај листак. Од дражесне вратарице дознадох, да је из ложнице ледене кнегиње, одакле је изнесен с осталим непотребним хартијама. — Па, шта велиш на то?”

Гледао сам у те неравне редове, из којим говориаше чудна страст, сетих се мраморна, ледена лица госпође у скупоценим каруцама, летимице загледах правилни, нежни профил нашега дон Жуана и махнух главом.

Вукотић доносаше сваки дан славније вести. Знађаше већ поуздано, да је кнегиња пореклом Пољкиња. Купио је пољску граматику и стаде се вежбати у изговарању тешких речи.

Позив мога пријатеља из унутрашњости, лиши ме за неколико дана задовољства, у успесима Вукотићевим у пољском говору и љубави.

Када после повратка похитах кући са станице, обрати ми пажњу необично комешање по улицама. Гомиле света гурале су се улицама и ређале на тротоарима. Ускоро сазнадох и за узрок. Величанствени погреб долазаше широком улицом према мени. Склоним се с пута и зађем у нашу кафану. Код једнога прозора спазих групу познатих ми официра; међу њима нађох и Вукотића. „Чија је ово пратња?” запитах га. „Моје пророчанство се испунило,” уместо њега одговори ми гологлави официр. „Ево прате глумца Броњицкога.”

Пратња је пролазила поред прозора. Скупоцени сандук, покривен безбројним венцима, наоколо упаљене буктиње, за сандуком гомила уметника и љубитеља уметности, после непрегледни ред каруца, из којих вирагу чаробна женска лица.

Скептични мајор Четни, није могао да изостави своју напомену: „Гле, жалост за уметником! Лажна као и они украси, којима је он за живота обраћао на себе њину пажњу. Иду му на пратњу, као што су ишли у позориште. Можда неко од њих жали уметника — али човека?”

У тај мах ухвати ме Вукотић грчевито за руку. Мајор ућута. Сви се загледаше у скупоцене каруце с охолим белим хатовима. У њима је седела дама у црном оделу, с којим веше у чудној противности нежно-бело лице, с изразом дубоке жалости. Испод спуштених, дугих трепавица заблиста нешто. Нама се учини, да је то капљица од зрна растопљена леда. Дама у каруцама беше ледена кнегиња. Први пут је видесмо без бела крзна — и не видесмо је никада више. Други дан оде из престонице и ишчезну за свагда из нашега видокруга.

Извор[уреди]

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 19, стр. 291-293.