Легенда о глувонемој

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Легенда о глувонемој
Писац: Милета Јакшић





        
ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ

Данас је прошла покрај мене...
Куд год се она макне, крочи,
Прате је деца — људи, жене
Траже да виде њене очи
Где ћуте Божје тајне—
Очи дубоке, сјајне
Што тако чудно гледе...

Косе јој давно седе...
— — — — — — — — — — — — —
Лето је. Жега,
Када се зноји
И у хлад бега—
Али на гумну вршај стоји!
Сви су на послу — жетвено доба—
А она, мала — грозд у руци—
Седи и гроздић боба.

Кад изненада, вијор...
 
Када му коло до ње стиже
Заигра се, заврти,
Дохвати дете и диже
Па га у свом вртлогу
Понесе горе Богу...

Сви стоје бледи
Од страха—
Свако задивљен гледи
Где се далеко у висини
Бели ко мало клупче праха...
После се вијор спусти
Ко меко, бело крило
И опет дете метне
На место где је било.

Притрчаше му ко без душе
Питањима га обасуше—
Ал мала даваше знаке
Ручицама обема
Да је глува и нема...
— — — — — — — — — — — — — — — — —
То беше давно ал од тада
Мисли се она Божје тајне знаде,
Људма би хтела да их преда:
Уста јој често речи траже.
Али не може ништ да каже—
Не може — Бог јој не да...

И мене самог језа хвата
Кад видим очи њене сетне,
Дубоке, загонетне.



Извор[уреди]

  • Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 177-178


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.