Лахан/46
| ◄ 12 | 13. | ► |
13.
МАРИЈА с неким војиицима утрчи, пређашњи
МАРИЈА: Овамо, јунаци, цару у помоћ! (Бунтовницима) Где је цар, где је Лахан?
ЕЛТИМИР (Хладнокрвно): Ево га!
МАРИЈА (препадне се): Мртав? Јунаци, ваш цар мртав и ви сте се следили? Крв проливена вапије за осветом! (Војници дигну оружије).
ЕЛТИМИР: Стан'те, робови! Чију заповест слушате, оне ли која вам је браћу и очеве клала, земљу у црно завила и злост 'рани у адовим прсима својима! Гледајте овде мртваца. То беше најврлији, најумнији, највећи цар на свету. Па знате ли како пропаде? Чрез ове несрећоносне жене, која је и доброме Теши судбину отровала. (Војници оборили главе и гледају у Лахана). Идите, браћо, и целивајте оно свето тело, које се оживети не може, плачите с нама заједно за изгубљеним оцем отечества; и ако је до освете, нека постигне ону, која је причином свеколике несреће.
БОГОР: Тако је. Браћо, ми се између себе кољемо и најбољи људи пропадају и гину, а она живи, која је извор свега зла.
МАРИЈА (војницима): Јунаци, ви нећете оставити вашу закону царицу и супругу великога Лахана?
ПРЕЛИМИР (ухвати је за мараму, коју има на врату): Лукава душо, доста је твога! Справљај се, јер ти нема више живота.
СВИ: Смрт, смрт пакленом демону!
ПРЕЛИМИР: Каква смрт да је постигне? Јер мач њоме крвавити гриота је.
БОГОР: Право кажеш да је гриота. Сумпором нека се обложи и нек' је дим однесе ђаволу, пријатељу њеном.
НЕШКО: Та је најдостојнија казна за њу. (Осталима) Шта мислите, браћо?
СВИ: Праведно је.
МАРИЈА: Добри грађани и велможе, послушајте ме: откад је Лахан на престол . . .
ПРЕЛИМИР (продрма је марамом): Нећеш никога више обмањивати. Умукни и справљај се, јер су ти часи избројани.
МАРИЈА (склопи руке): Само једну реч народу!
БОГОР: Ни словца! Браћо, не слушајте, јер је зверка опасна. Кад је онаквог човека (показује на Лахана) могла преварити, ко сме рећи: ја се не бојим?
ПРЕЛИМИР: Тако је.
СВИ: Напред, напред на губиште!
МАРИЈА (клекне): Народе, Бугари!
ПРЕЛИМИР (ухвати је и повуче). Бог те може помиловати, у нас ти нема милости.
ЕЛТИМИР: Постојте. Једанпут преухитрисмо и узесмо Лахана на душу; да се опет не раскајемо. Марија је крива, ком мање, ком више, но мени, чини ми се, највише; али она има чедо у утроби, и оно није криво никоме. Који је тај међу нама, који ће за кривицу њену узети и невино дете на душу?
ЈЕДАН БУНТОВНИК: Зар и ти, Елтимире?
ЕЛТИМИР: Хоћеш ли ти да будеш тај? Ходи, распори јој утробу, и ја ћу гледати, гледаћемо сви, да видимо каква ће ти душа бити, кад детенце мртво на мачу ти се укаже. (Дубока тишина).
ПРЕЛИМИР (који је пустио Марију): Право вели Елтимир. Дете кроз њу убијати, браћо, гриота је од Бога.
БОГОР: Да што ћемо радити с њоме?
ЕЛТИМИР: Ено је Палеолог тражи, који нам непрестано ради о глави. Боље му се не можемо осветити, него да је њему пошљемо.
БОГОР (после кратке тишине): Добро ће бити. Ил' је било на свету, ил' не било; само кад није у нашој земљи.
ЕЛТИМИР: Јеси ли задовољна, царице?
МАРИЈА: Великодушни Бугари!
ЕЛТИМИР: Тако се ми умемо осветити за учињене обиде. Иди у двор и спремај се. Што је твоје, нико ти неће дирнути. (Марија пође к телу Лахановом, но Елтимир стане испред ње). Куда?
МАРИЈА: Да целујем мужа.
ЕЛТИМИР: Тако далеко не простире се великодушије наше. Пољубац од тебе оскврнио би останке његове.
МАРИЈА: Мога мужа да последњи пут не пољубим?
ЕЛТИМИР: Камо срећа да те никада познао није. Одлази и дај правди то једно удовлетвореније. (Марија покрије лице рукама и са стражом одлази. Елтимир гледа у тело Лаханово).Велики мужу, тако дејствују на нас блажени останци твога живота! Све хоћемо и све можемо, само тебе повратити нисмо кадри. Прости ми бар ти, доста ће ме потомство проклињати. Сви сад видимо шта изгубисмо, али доцкан. (Клекне и целује га).
БУНТОВИИЦИ (жалостиво): Заиста доцкан!
(Завеса пада)
|