Лажни цар Шћепан Мали/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Петар II Петровић Његош

Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:




Дјејствије четврто
◄   Дјејствије треће Дјејствије пето   ►
Petar II Petrovic-Njegos.jpg

<poem>

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

НА ЦЕТИЊУ

Долази посланик императрице Екатерине Вторе, књаз и генерал Георги Долгоруков и са њим 30 офицера; доносе Црногорцима грамату од речене царице којом их позивље да устану на Турке, јер је и она с Турцима заратила. Владика Сава пише у сва племена црногорска да иду на Малу госпођу на Цетиње да чују грамату царице руске што им пише.

Соба у манастир на Цетињу. Књаз Долгоруков, владика Сава, патријарх Бркић, Теодосија Мркојевић, офицери руски.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Желио сам од мога ђетинства ове горе ваше видијети, о којим се чудна преданија на све стране чују и просипљу. И ево ме лијепа судбина и доведе сада међу њима да се с вама видим и познадем. Радујем се и веселим томе.

ВЛАДИКА САВА

Гора с гором састат се не може, али човјек може са човјеком.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Како сам се из мора извеза, на границу стао црногорску, у души сам велику премјену оћутио, не знам ни сам какву, и први сам камен црногорски пољубио са братском љубавју.

ВЛАДИКА САВА

Колико ће човјек путовати, с предјелима и чуства мијења, особено на предјел собратски; на њем човјек мора и да не би, јошт када га веза двојеструка тако силно веже и скопчава, како што нас са Русијом веже.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Ово чисто вјеровати може ваша милост и преосвјаштенство: откако сам љетос изишао из милога отачаства мога, сад сам само дихнуо воздухом пријатнијем, а приђе нијесам.

ВЛАДИКА САВА

Своје с туђим није смијешано, од туђега свагда туга бије.

ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО

Доноси ђаче ракије; узимље Теодосији Мркојевић ракију те служи патријарха, владику, напуња чашу и даје књазу, а овај се извињава, да не пије ракије.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (пружајући му чашу)

Узми, књаже, не нећкај се ништа, ове горе не љубе регуле, јер су у њих дани предугачки, те лиш оним што код куће чамју, кад их човјек не би поткидао са пјесмицом и чашом ракије. Док си овдје, треба забацити свеколике свјетске посластице, ка да си се изнова родио.

Гледа га кнез љубопитно и попије добру чашу.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)

На здравље ти. Вјешто је искапи, као да си и приђе почиња Сви прочи пише ракије.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (Теодосији шалећи се)

Па си добро јошт, игумне, сиров под бијелим и дугим власима, лице ти је ка младићу сјајно. Колика си љета избројио?

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Гоним управ седамдесет шесто; ал' га гоним али га престижем, не знам љепше како бих казао.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Седамдесет и шеста година! (К својима- "Онъ еще молодецъ!")

Такови су синови природе, којим њежност, којим излишности здравје, благо најдраже на св'јету, отровале, ка знаду, нијесу. Ја мним, оче, мало што и мислиш, но смирено филозофски чекаш што ће теби дан који довести.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Мислим, књаже, и прскох мислећи, мисли су ми веће јаде дале двадест путах но тешки послови.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Нама што смо у свијет широки мисли ломе главе немилосно. Али вама што би их ломиле на овоме мјесту узаноме?

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

У тјескоти мора се мислити, и ове су мисли различите. Ти све мислиш од добра к бољему; ово боље ако ти измакне, добро ти се у зло преокрене, - то је управ смијешно мишљење. А ја мислим од зла пут горега; зло преносим, горега се чувам. Ти си рођен и честит и срећан, а ја, исто ка птица у гори, бога славим и дневи и ноћи што нијесам тица у кавезу; ово ми је драже од свијета, тијем питам душу и тијело.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Међер знадеш мислит и зборити! У свијет си ваљда путовао, ако ништа, ано да се познаш с наукама и с богословијом, које ти је нужно знати било да получиш свештено званије.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Веома сам мало путовао; самоук сам, ако штогод знадем: по буквици учио сам књигу, по људима учио сам свијет, по звјездама и богословију. Што ми друга требује наука како овдје у наше крајеве? Много огња под малијем лонцем, ал' ће прснут ал' пролит млијеко.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

А домаћи какав ви је живот? Имате ли уредне часове кад лежете и кад се дигнете, када ћете сјести за обједом? И вечером сједите ли дуго? Имате ли какве год забаве?

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Код мене је оваква уредба: кад огладним, онда ми је подна; дуго сјеђет не могу вечером, но како се код ватре огријем, чашу вина подобру испијем те наздравим санку и дружини, па отоле згријат у постељи. Је ли зора, ето ме на ноге; забаве ти друге не имадем до једнога сама разговора с живијема али с мртвијема, - кад ни с једним, онда сами собом. Пуцају машкули непрестано који позивљу Црногорце да иду на скупштину.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Не могу се наслушат милине, јербо су нам све ове литице оживјеле крупним одзивима. Та ово је пријатно слушати, те лиш оном ко га чуо није.


ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

Сабраше се Црногорци листом. Излази међу Црногорцима владика, патријарх, књ. Долгоруков, Теодосија Мркојевић и офицери руски. Црногорци су дигли капе на пушке, а Теодосија Мркојевић чита грамату од царице. По прочитању грамате учине Црногорци у три пута весеље из пушака.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Чуј, народе јединоплемени, прослављени у свијет храброшћу, православна велика царица спремила ме да међу вас дођем, да вам предам њезину грамату и њезине свештене ријечи, те ми даде из уста у уста вам их предат од слова до слова. Велико је моје посланије, царска ријеч аманет највиши, драгоцјеност највиша на земљи; р'јеч је царска царства религија. Ја вам носим страшна сокровишта, уцијенит уста их не могу; свака ријеч коју сам донио по брилијант ваљаде из круне. Јошт никада в'јести ни вјесника овакога овдје дошло није откад ваше горе поникоше.

Црногорци изабирају сердара Јова Петровића, који је учио неколике године у Петровом Граду, да он говори с књазем.

СЕРДАР ЈОВО

Изговори, књаже, што имадеш, ми смо жељни добријех гласова.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Царица вас љуби ка синове, пазиће вас како ђецу своју.

СЕРДАР ЈОВО

Ми то чисто, књаже, вјерујемо, и ми Русе ка браћу љубимо.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Извјесна је Њеном Величеству ваша храброст од памтивијека и преданост ваша непокретна посестрими Русији те гојите,

СЕРДАР ЈОВО

То смо дјелом досад показали, ни посад се лијенит нећемо што могнемо у свакоју згоду.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Дајем вама на знање свијема како султан, невјерни Мустафа, враг заклети крста христјанскога, Обрескова, нашега министра, безаконо у тавницу баци; рат објави као изненада православној великој царици и цијелу роду христјанскоме. Царица је дигла силну војску и кликује из упила гласа: ко се годе су три прста крсти да устаје на ноге јуначке, да дижемо срушене олтаре, да на њима крсте исправљамо, да пропоје вјера православна славу божју и пјесну побједну, да гонимо поганскога сина из Европе к његовом гнијезду, у његове запарне пјешчине. Спомен'те се, храбри Црногорци, какву преци ваши задобише нечувену славу и јунаштво с Александром, царом македонским.

Смије се Теодосија.

Спомен'те се дјелах витешкијех ваших царах и ваших деспотах, па јунаштва ком се свијет диви, те сте свагда собом показали под барјаке Скендербега Ђура против гадне силе отоманске. Спомен'те се вашијех претковах и њихове борбе очајане: први они барјак развијаше од Славјанах свијех у Европи проћ' Турчина, општега крвника, а у помоћ Петру Великоме.

СЕРДАР ЈОВО

То је било, него са сном прође. Погибоше цари и банови, ка да у њих удри муња жива; погибоше Срби на све стране, погибоше душом и тијелом. Ми ни на пут ни на дом остасмо, на потрку свијема мукама, само што злом и страшном осветом живујемо у овим горама. Помогосмо Петру Великоме, па сва наша крвца и страдања богом просто када смо помогли осветивши Петра од Ахмета. Нас потреба није соколити, што можемо, готови смо свагда; је ли бог да, имамо ли с киме, - побоље ће нас познати Турци. Ал' се бојим несрећне недаће: срећа нам се стара заметнула, пробудит се она лако неће докле год се ситана наспава.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Монархиња жели православна да на помоћ њенога оружја рат с Турчином одмах заметнете, да се листом на Турке дигнете, да Стамболу с војском марширате, да на њему с војском ударите, па што бог да и срећа јуначка.

СЕРДАР ЈОВО

Ми смо у рат довијек с Турцима, јошт се никад мирили нијесмо, нити ћемо док је од нас трага; дић ћемо се одмаха на Турке, с њима ћемо боја учинити по граници на свакоју страну. А с ким ћемо маршират к Стамболу? Малене су, књаже, наше силе; ми се једва бранити можемо - има ли нас десетак тисућах - с мало хране, а јошт мање праха. Куд се годе с границе шенемо, срести ће нас двадесет тисућах, мало даље срешће и педесет, па не мрца и заваљеника, но Бошњака али Арбанаса, од искона војничког народа, те се рађа и мре под оружјем. Да ли не знаш - они су Стамболу остра сабља и десница рука; колијевка то је јаничарска, а јаничар сила крволока.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Није Турчин оно што је био, но је гадно на нос посрнуо; а сачувај боже да је оно што се једном о њему збораше; да му кола у глиб не падоше, већ би свијет црњи пака био.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Крај имаде куга и зло свако; а да краја не бише имали, цијели би свијет поморили, те би земља постала пустиња, да се по њој дивља стада шире. Слава богу што Турчин посрну; но пред ким је, књаже, посрнуо? Пред силама и пред народима, ал' спрам нама он јошт не посрну; спрам нама је јошт њега сувише. Ми смо шака малена народа, богу хвала, опита слободом; да нам није јошт ове пјаности, давно бисмо и ми упанули, ка сви други, у ђавољу торбу, ђе су веће смјешћене јабуке.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

У Турску је данас сасвим друго, није оно што је пређе било: уљегла је зука у народе, судбина је тајна потпалила; потресла се душа у народу, већ им на нос мирише слобода. Сва је Турска данас у Европу ка стог сухе сламе ал' сијена; не требује него смјела рука да у њ метне ватру с једне стране да се цио пепелом прометне. А та рука ви можете бити ако знасте и ако шћедосте.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

То тај може мислит и зборити који не зна како ствари стоје, ал' не онај који их познаје. Како бисмо ми то урадили без помоћи некога другога кад Бошњаци, наша родна браћа, слијепи су те не виде ништа? Куран им је очи извадио, куран им је образ оцрнио; код њих нејма душе ни образа који не би за куран умро. То је њина кукавна светиња. О слободи и о народности у њих нико поњатија нејма; у гроб су их обје сахранили. Арнаут је ни вода ни вино, народности ни слободе нејма; он за образ не зна и поштење, продаје се ко му више даде; за новце ће свашто учинити - матер продат, а оца заклати; та витеза Скендербега Ђура (који њима не бјеше приличан, - на ујаке Ђуро налицаше, на Балшиће, на српске кнежеве), баш овога славнога витеза, кога више никад стећи неће, продадоше за новце Турцима. Да им ноћу Ђуро не утече из постеље, те некако чудно, хоћаху му главу откинути и продат је за новце султану. Скендербегу ми смо помагали борити се против силе турске; Арнаути то знати не хоће, они су нам највећи врагови. За Грке ти казат не умијем, но ни од њих посла бити неће без туђега масла и помоћи. Булгарин је без душе трупина, он је убјен топузом у главу, не сјећа се што је пређе био.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Около вас Србах много има; да вам нико други не помогне, с њима чуда урадит можете, - одвазда су Срби народ храбри.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Истина је да су народ храбри, да су били. Али ђе су сада? Вјеровања Србе истражише. Ми смо Срби народ најнесрећни: сваки Србин који се превјери - просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред богом што оцрни образ пред свијетом, те се звати Србином не хоће. Ово ти је Србе искобило, робовима туђим учинило.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Како кажеш, оче игумане, одовуд се врцнути не може кад су тако скупјени крајеви.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Може, књаже, оно што се може, а више се ни тражити неће. Ми хоћемо заврћи бојеве: около нас су десет градовах, - Турке ћемо навућ на границе, а све Турке најжешће јунаке од све Босне и од Арбаније. Ту ће бити големо помоћи и напретку вашем олакшице. Но се, књаже, поклони царици, преданост јој нашу чисту кажи; не заборав напоменут истој - када би се смирила с Турцима, нек нас с браћом Русима удружи и помири с клетијем Турцима да ка пређе с нама не ураде; заједно се побисмо с Турцима, па се Руси без нас умирише, нас сиротне саме оставише разљућеној сили песијанској.

ГЛАВАРИ И САВ НАРОД ИЗ ГРЛА

Срамота је, оче игумане, спомињати оно што је прошло. Ми смо муке довијек парали, а људи су за муке рођени, - ти о миру довијека сањаш. Да мир буде како ти говориш, како бисмо без рата живјели? Рат је нама душа, игумане; но не збори што ти не пристоји, ере ћеш се за језик ујести.


ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

Пуче грозд пушаках на брду; иде Шћепан, па му по обичају чине весеље. Како чују остали Црногорци који су на искупу око грамате, сви проспу огањ, на весеље одговоре весељем. Тешко буде веома књазу Долгорукову, који им је кажева да је Шћепан лажа, и Црногорци му рекли да. вјерују књазу. Дође Шћепан.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Еј ти, лажо једна непозната, како си се смио усудити на зло име употребит царско и поруге толике градити с освештеним једнијем именом? Помазаник не знаш што ће рећи; вјешала су већ ништа за тебе.

ШЋЕПАН (узбуњен)

Ево народ цио за свједока: јесам ли се царем икад назва, нека народ по души свједочи; него сам се од тога имена устручава како од ђавола. Али ко је мога ал' ће моћи пуку икад уста затиснути да не збори што му на ум дође?

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Сведоџбах су јавнијех стотине - ти си грдни кривац пред законом, ништа тебе опрати не може, луг ни сапун, ни све твоје лаже. Твоја лажа није једна шала: гракнула се она надалеко, на четири краја од свијета.

ШЋЕПАН

Па што мене толико кривите што свјетина око мене хучи? Народ крсти како кога хоће. Ко ће порећ божју и народњу?

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Знаш ли како суде самозванца? Теби иста осуда сљедује, над тобом је она изречена, само што је треба извршити.

ШЋЕПАН (јако узбуњен)

Па ко мене међу Црногорце да судити и казнити смије? Човјек један без никакве силе, до једнијем празнијем р'јечима, да нада мном изрече осуду! Кичељиви Стамбол и опаки, удружени с лукавим Млецима, одсуду ми потписат не смјеше! Много би се сломило мишицах, много би се сломило оружја док би мени изрекли одсуду. Ја сам могу спрам једнога стати, а с оваквим храбријем народом не бојим се до бога никога, него збори, књаже, о другому; о чему си послат, не прескачи, други пут ћеш о мени зборити. Кад се и ја мало поразберем и ствари се надаље уреде, тад ће изист дјело на видјело, што ти хоћеш, како л' мене зову.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Сад потврди прво нијекање. Свашта сам се о теби наслуша, ал' све мого вјероват нијесам док ми данас ти све посвједочи. Али сада цијело вјерујем да ти свијет ништа не придиже.

ШЋЕПАН

Вјеровао ил' не вјеровао, мени није ни мајмање стало. Па управо - да ти не замећем - да таквизи за мном добро зборе, за мене би то погрда била; ал' кад такви за мном зло говоре, ја се тијем дичим и поносим. Сада виђи како те цијеним.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (обративши се народу разљућен)

Чујете ли њега, Црногорци, са каквијем дочека поздравом посланика царице христјанске и једнога књаза старинскога, да првога у све царство нејма? Чујте добро што ћу ви казати: ви ако сте онај народ вјерни и предани Русиј' посестрими, ако боли вас подруга грдна која паде на свијетло име великога цара русинскога чрез ништавца овог самозванца, сад одмаха њега изведите, сад одмаха њега стријељајте насред равна Поља цетинскога!

НАРОД САВ

Све за љубав велике царице и за твоју, њеног посланика, чинит ћемо од овог човјека, - стријељат га никако нећемо, друго свашто што је теби драго.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

А ви сабљу његову узмите и одмаха с њиме у тавницу, нека у њој лаже своје каје.

Скочи неколико Црногорацах, узму од Шћепана сабљу; Шћепан уздрхти и почне плакати.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (с повелителним тоном Шћепану)

Треба лажу сада да откријеш пред очима цијела народа, треба казат откуда си родом.

ШЋЕПАН (забуњен, послије дугог ћутања)

Грк сам родом из града Јањине.

Књаз Долгоруков дозове једног офицера који умије грчки да види је ли истина да је Грк, но Шћепан не умједе ништа грчки.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Лажеш, лажо, ка си научио, ти нијеси Грчке ни видио; него кажуј откуда си родом, - да л' не видиш виле пред очима?

ШЋЕПАН (јецајући)

Ја сам управ родом Далматинац, племеном се зовем Раичевић. Ако ово не буде истина, прост ви живот - ви ме каменујте.

Послије дугога испита виде да је чисто казао откуда је: поведу га и затворе у једну клијет више собе књ. Долгорукова.


ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Долази неколико Црногорацах с границе и доведу са собом патријарха цариградскога Есперијуса.

ПОП АНДРИЈА

Добро дошли, браћо Црмничани, откуда вам тај духовник стари? Толициња рашта га пратите?

ЈЕДАН ВОЈНИК

Лов смо добар, прото, уловили, али му се тако веселимо ка да ће нас све опржит муња.

ПОП АНДРИЈА

Виђу на вам, нешто сте ијетки; причајте нам да видимо што је, па до кога узбуде кривица, одговаро богу и народу. И шеница имаде кукоља, и духовник може залудити; но кажите ко је тај духовник, какав поса ви с њиме имате.

ИСТИ ВОЈНИК

Патријарх је ово цариградски, па нас гријех и несрећа наша с њим удеси, те га ухватисмо.

Скочи на ноге књаз Долгоруков, владика Сава, патријарх Бркић, владика Арсеније, офицери и сав народ да га из љубопитства виде. Патријарх се Бркић с њим познаде, целиваше се по обичају, тако исто и друга. господа духовна и мирска.

ПОП АНДРИЈА

Порашта је патријарх вселенски и каквијем послом амо доша? Рашта ли сте ви пружили руке на аманет и светињу своју?

ДРУГИ ВОЈНИК

Рашта, прото? - Рад несреће наше а његове вјечите нагрде.

ПОП АНДРИЈА

Каква може то бити подруга с свјетилником вјере православне?

ИСТИ ВОЈНИК

Ка највиша што си икад чуо, па је такве ни чуо нијеси. Свак слуша с љубопитством.

Ево има седам осам данах откако је доша на граници; свако му се живи овесели ка да ново нас огрија сунце; свак похита кано патријарху да поуку од њега чујемо и примимо свете благослове. Кад код њега, имаш што виђети - поче вражју просипат поуку и тровати народ опачилом; поче кумит што чуо нијеси, да се земља под нама пропане - све гологлав а с крстом у руке, да се народ Турцима предаје. Сви се томе послу зачудисмо - да нас куша, сав народ помисли, јесмо ли му у закону тврди, љубимо ли слободу јуначку. Када виђе - кумства не помажу, поче клети, у кам затуцати, и на народ проклетства сипати и некакве крупне анатеме, ако народ за њим не окрене да се иде Турцима предати. Кад виђесмо што хоће патрика, христјанском га вјером закумисмо и његовим великијем чином да се прође таквијех пословах и да иде откуд је дошао, да се грдна брука не набија с лијепијем нашијем законом. Кумисмо га три четири дана - ко се годе код њега намјери; на сва наша кумства не обрну, нити једном рече: "Хвала богу", но све прати ону наопаку. Тад прегнусмо, не знам ни сам како, ако ће нас све бог саразити - ухвати га и доведи к вама. Сад чините од нас и од њега како знате, што вас душа боли. А сви бисмо воли погинути него ишта да му ружно буде.

Свак гледа преда се и снеби се.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (зловољан, крсти се)

Даница се сатаном проврже, јербо пође против воље божје; стога с неба паде у тартару (зло са горим хоћу да покријем): архистратиг кад први сагреши, ка ће слаби човјек да не згреши?

Опет ћутање велико, свакоме нешто мучно бива. Патријарх Есперијус броји бројанице и плаче.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Сад он плаче - и ја ћу плакати - рони топле сузе покајања. Великаши и гријеше крупно; смртна рука над њим власти нејма, но ће њему за његова дјела небо судит, а земља не смије.


ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

БАЈО ГАВРИЛОВ

Барем саде, оче игумане, без господе нијесмо сиротни, но их ево на свакоју страну: цар и принцип с тридест офицерах, два владике и два патријарха, шест сердарах и шест војеводах, а помањим ни броја се не зна.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Истина је, наша четовођо, доста их се сада намјерило (али си се мало забројио); да бог даде унапријед више. Што би биле пчеле без матице?

БАЈО ГАВРИЛОВ

Доста их је, мајде богме, оче, довијала некаква вјетрина, већ их никад Црна Гора неће оволико очима видјети; много би их једном царству било; оволико чуда за нас није, него ће се брзо распршати. Зли смо, оче, ми до бога слуге, а они су листом празноруки (сви, до тога рускога принципа). Слану шаку радо људи лижу, а на празну не обраћу главе. Истина је што си ти рекао - збуњене су пчеле без матице. А какве су са много матица?

Теодосија Мркојевић од имена оба владике, патријарха Бркића и књаза Долгорукова моли Есперијуса да даде благословено писмо онима који су га довели на Цетиње. Есперијус дава писмо и они одма, прилично његовом званију, испрате обратно вселенскога патријарха.


ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

Долази Пејо Маџар, житељ скадарски а родом из Подгорице, и доноси писмо владици Сави и Црногорцима од беглербега румели-валиса; целива владику у руку и дава му писмо; владика прочитавши исто, дава га књазу Долгорукову. Књаз, не умијући прости рукопис читати, даде писмо Теодосији Мркојевићу да га на глас прочита.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (чита писмо)

"Везир-паша румели-валеси, поздрављам те, цетински владико, и главаре од све Горе Црне. Ево има неколико дана с сваке стране доушавају ми да је Москов некакав из мора изишао и у вас дошао, донио вам некакве фермане, те вас на зло учи и подбада. Прођите се, море, сијасета; зар Москова нијесте познали што је пређе с вама урадио? Ако ћете да смо пријатељи, чувајте се његове преваре; пут му дајте откуд је дошао. Што прст меће међу туђа врата? Ми смо једно били и бићемо: домаћа се чељад посвађала, па ћемо се смирит акобогда. Што вам треба нечесова дружба са Московом и преко свијета? И да хоће, помоћ ви не смије; и да смије, помоћ ви не може. Он је саб'јен на крај од свијета, те не може ни од које руке вами чути смрти ни живота."

Смије се књаз Долгоруков.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Чујеш пасје безобразне клапње: "Домаћа се чељад посвађала". - То ће рећи да смо с њима једно.

ПОП АНДРИЈА

То ће рећи да смо ми њихови.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Би ли ово дјеца написала? Баш су Турци слијепе будале.

ПОП АНДРИЈА

Јесу Турци дјеца, но пакосна; будалећи Турци све мудрују.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Будалећи Турци све мудрују! Ја не могу овојзи мудрости никаквога краја нигђе наћи.

ПОП АНДРИЈА

Њојзи краја трудно наћи није: гордост сл'јепа јесте душа турска, а душа се ова лажом пита. Неће Турчин тобож да попушти; и сад броји да смо ми његови. Ради тога он нас и домаћи.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Па каква је та пријека лажа?

ПОП АНДРИЈА

Мало мања него она што је те Мустафу братом сунца зову.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (Пеју Маџару)

Еј, Маџаре, како је Турцима што сам доша међу Црногорце?

ПЕЈО МАЏАР

Господине, као трн у око, грдно су се смели и смутили, реп ни глава не знају ђе им је.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

А што Турци о мени говоре?

ПЕЈО МАЏАР

Јад их знао! Што им на ум дође; неко тако, а неко онако. Него су се добро уплашили, живот им се за пару не мили, али ће им добро мило бити што си цара врга у тавницу.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Каква цара? Ти си полудио!

ПЕЈО МАЏАР

Свак га тако зове, господару, ја га крстит не знадем иначе.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Та оно је једна лажа пука, стога сам га врга у тавницу.

ПЕЈО МАЏАР

Ко је да је, он је нама добар; он је ову земљу прославио и Турцима много јада дао, у главу им маглу ућерао.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Може л' икад то истина бити да се Турци, како ми се прича, једне лаже баш толико боје?

ПЕЈО МАЏАР

Истина је, честити принципе, и јошт више него ти се прича; то је чудо пређе нечувено - плаше буле турску дјецу њиме.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Оли сада одлазит, Маџаре, али ти је али није хитња?

ПЕЈО МАЏАР

Хитња ми је, већа бит не може: ак' у Скадар сјутра не приспијем, нејмам више главе на рамена; да не чекам одговор на писмо, ни тренућ се задржао не бих.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Одговора не чекај никаква; из главе је ово владичине и свакога врснога главара - на писмо му отписати неће; без поруге своје и његове ко би на њем мога отписати? Онако се не пише људима. Ти на уста поздрави везира и кажи му чисто и открито: Црногорци жељет не умију са Турчином мира ни љубави; добра турског никако не хоће, а од зла се не плаше турскога. Јошт му и то придодај, Маџаре, да су Руси наша родна браћа; нејма силе у свијет никакве која би нас могла разбраствити. Па да нама ни браћа нијесу, него да су из пакла ђаволи, опет су нам милији но Турци. Јошт му и то придодај, Маџаре, да се код нас свијају махови[a]. Он ће знати на што ово слути: градови се хоће турски скоро заљевати нашијем оловом.

Одлази Пејо Маџар.


ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

ПОП АНДРИЈА (с дружином, кријући од књ. Долгорукова)

Ја у себе нешто рачун чиним: ствар се мени ова не допада што Шћепана данас затворисмо, што Шћепану јавно пред народом изгубисмо образ и цијену. Ово за нас добро бити неће.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Рашта за нас добро бити неће?

ПОП АНДРИЈА

Јер смо себи штету урадили.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Какву штету себи урадисмо?

ПОП АНДРИЈА

Те велику, како ми се види. Ко је да је - ја га не познајем; о њему се за ово питало, ал' га народ за цара држаше, чествоваше и бојаше га се, и народ се овијем именом окреташе како желијасмо, како свијет около пјанога; њим држасмо слогу у народу.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Ту си, попе, добро угодио.

ПОП АНДРИЈА

Ми Шћепана сада нагрдисмо. Што је Шћепан, то је ствар од ништа. Народњега цара изгубисмо. А бога ти, куд ће већи изгуб?

ВОЈВОДА НИКО

Јошт не знате што смо изгубили, но ћемо се послије сјетити.

ПОП АНДРИЈА

Баш сјетити и грдно кајати.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

А зашто смо оно учинили ода шта се хоћемо кајати? Принудит нас није мога нико, но изгуба ту није велика.

ВОЈВОДА НИКО

Ми смо оно данас изгубили што никада већ стећи нећемо; ми имасмо што нико нејмаше - без терета никаквога цара; не искаше паре ни динара, а играше како ми свирасмо.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Јошт се није у свијет рађао цар јевтини никад од Шћепана; он под богом друго не тражаше до по оку добра меса на дан и дипалах двоје да му свира.

ПОП АНДРИЈА

Све је лако, али ево бруке: књаз ће овај откуд је дошао, - што год грана и друме направља - нас с Турцима како припокоље. Ми Шћепана грдно изгубисмо; без узде ће остат Црногорци, да све раде по својојзи ћуди; и тада се ништа знати неће ни ко пије ни ко плаћа вино. При смутњама нашим домаћијем ствар је турска нама као свадба; ми то добро знамо сви тројица, рођени смо у бесудну земљу. Проста куга да нас све понесе, но времена прва да се врате!

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Кад је таква штета у Шћепану, далеко нам није измакнуо. Ми нијесмо убили Шћепана, но у ону клијет затворили. Само ону клијет отворимо, ето Шћепан као што је био.

ПОП АНДРИЈА

Ето Шћепан, није погинуо! Управ човјек онда и погине, чест, поштење када му се узме; него треба добро да пазимо јер послије нас помоћи неће, Соломуни да се прометнемо.


ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Долази један стражар послат од Шћепана. Клања се књазу Долгорукову и прочој господи, и стане дупке пред књазом.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Црногорче, што тражиш од мене?

СТРАЖАР

За малу сам ствар овдје дошао, аманет је божи ствар велика.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Дану причај да чујемо што је.

СТРАЖАР

Шћепан ми је аманет предао, није једном него по сто путах, да вас молим од његове стране да му ону тицу те говори пошаљете к њему у тамницу за разговор један и забаву, да му брже пролази вријеме.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (срдито)

Какву тицу? Ти си полудио! Чујете ли лаже безобразне у чему је снова загазио! Како се је мога усудити ствар ништаву од мене искати, запалит ми образ пред народом? Како да сам ја овдје дошао да му чувам и да му надгледам беспослице и његове тице. Ово ништа друго бит не може него са мном набија подругу. Куд ће већа него ова што је? Грдни један скитач безобразни, нити моја слика ни прилика, наружи ме данас пред народом. Раван мени да ово учини, ласно би се мога извидати; одма бих га на мејдан позвао.

СТРАЖАР

Опрости ми, драги господаре, крив у томе ја нијесам ништа, рад аманта доша сам божјега, више с' бојим бога но икога.

Књаз не одговори ништа, него се срдит на страну нагне. Стражар одлази, а Теодосија Мркојевић полако приступа књазу и почне му тихо говорити.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Господаре, коме се противиш? Зар маленкост једнога будале да књажевску твоју смути душу? Пјаницама и лудим људима опрашта се свашто као дјеци. Онако га црна памет учи, ништа знао није куд му иде; но је хтио искат дозволење да му врага онога донесу - мили му је него своја душа рашта дречи по његовој ћуди. Твом кољену јесте насљедствено од искона великодушије: твоју љутост сви ми чуствујемо. Да је са шта, не бих ни жалио, но с никога и с никакве ствари. Књаз се исправља мало поублажен.


ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

ПОП АНДРИЈА (уставши међу народом)

Ја бих река, оче игумане, да му није толике кривице на Шћепана тако да се виче.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Луди гр'јеши на свакоме кроку.

ПОП АНДРИЈА

Ја мним су му све такве кривице; чисто држим да на правди страда, - благо њему и његовој души.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)

Прилика је доиста цијела да ће хула на свету истину дивно мјесто души отворити.

ПОП АНДРИЈА

Све на страну друго да туримо, но ти кажи што ви сада скриви? Што се може скривит у тамници, те толико на њега вичете?

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Крив је ђаво и његова матер у бездану ка ђе грије сунце.

ВОЈВОДА НИКО

Је ли друго штогод сакривио до што свога иште папагала? Па каква је то вражја кривица? Иште своје, а не иште туђе.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Мога га је друкчије искати. Ал' послати једнога стражара да донесе врага код ђавола!

ВОЈВОДА НИКО

Крив ко иште, кривљи да не иште. Нејак човјек пунан је кривице: без питања да га је узео, у топ би га жива саћерали.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Та нијесмо ни ми Турци, чоче, да се месом људскијем хранимо.

ВОЈВОДА НИКО

Какви били на свијету људи - кад насаде накриво држало, што су онда него прави Турци?

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ја познајем на што ви гудите: муха ви је у носу уљегла; није вама стало ни марите да папага али Шћепан цркне од жалости један за другијем; то је друго масло и ковање. Развеза је боља слабе свезе. Кад је наврх језика, причајте, а ево ви од мене ширина.

Уклања се Теодосија мало на страну.


ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО

СЕРДАР ВУКАЛЕ (књазу Долгорукову)

Ја се чудим, чудећи се питам рашта Шћепан тужи у тамници.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (присрдито)

Мало му је што је у тамници, требало би да је на вјешала.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Но порашта, честити принципе? У каквој га налазиш кривици? Не знамо је, но се сви дивимо.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Он је лажа, лупеж и зликовац; царско име он украде јавно. То је крађа на свијет највећа.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Јошт никада то чуо нијесам да се име може ђе украсти. Па каква је то ђавоља крађа- име украст, а ствар не украсти? Па и да је то име украо, када царство он украо није, ту кривице ничесове нејма. Тисуће се људих на свијету називају вуци и лавови, а нити су вуци ни лавови. По начину твоме, како причаш, све би ове повјешат требало.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

То је сасвим друкчије, сердаре. Законици царства русинскога самозванца пењу на вјешала.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Све је код вас другојаче, књаже. Ја сам једном био у Русију; у вас су се растегле равнине, краја им се прегледат не може; куд год човјек обрати погледе, види небо с равнинам спојено; а ово је један гроздић горах. Царство ваше тако је пространо, на ноге се обисти не може; горе наше тако су узане, лав крилати кад заврти репом и разљућен кад почне рикати, а Алија кад крви ожедни, кад му пукну ране на кавуре те он почне јечат из дубине, - Алија се и лав разумију преко наш'јех горах узанијех. Код вас ноћи по све љето нејма, а код нас се саставит не хоће два без ноћи дана никојако. Може бити у многим стварима код вас право а код нас неправо, код нас право а код вас неправо, како што је ово за Шћепана.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Он је кривац, бог и људи знају, и треба га одмаха казнити с вјешалима, са срамотном смрћу.

ПОП АНДРИЈА

Код нас кривце пушкама гађају, пушком на трк, како тицу на лет. Но те молим, свијетли принципе, од имена цијела народа, из тавнице пуштимо Шћепана, - нама треба, а теби не смета - да на правди божјојзи не страда.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Ако овај самозванац мрски главом лажу сад не плати своју, братска љубав, свеза најсилнија, прекида се данас задовијек међу вама и силном Русијом.

ПОП АНДРИЈА

Ту љубави чисте братске није коју један човјек из пакости би могао собом претргнути. Књаз разљућен почне се шетати.

СЕРДАР ВУКАЛЕ, ПОП АНДРИЈА, ВОЈВОДА НИКО (из једнога гласа)

Чуј народе, куд смо замлитали: своју срећу под ноге турисмо, да се с нама вас свијет калижи. Би сад дјеца могла видијети е цар руски данас на Цетињу, књаз би њега смио изгубити, затворит га не смје у тавницу ниже себе, него више себе. Докле живи - све старијег мнађи више главе држи и поштује, - обичај је такви у свијету. Но вадите цара из тавнице! Што је принцип пред једнијем царем? - ка миш мали пред добријем мачком.

Велика хука у народу; поврви народ гомилом, сломи врата од тавнице и ослободи Шћепана. Велика радост у народу што су га ослободили. Књаз Долгоруков, јако разљућен на Црногорце, стане неколико данах у Црној Гори, докле Црногорце добро с Турцима завади, па онако срдит зато и за многе друге ствари као и Црногорци на њега, - готово утече с Цетиња у октобру мјесецу године 1769, увезе се на јаз (у кнежевини грбаљској) у трабакули Лазара Јанковића из Новога и одведе са собом у Русију Василија Јовановића Бркића, последњег српског патријарха.

  1. фишеци

Лажни цар Шћепан Мали