Лада

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Лада
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

Лада


Студена зима је прошла. И вечно љупка и млада,

На снежни Коледов престо мајка се подиже Лада.

За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже,

И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе.

Све прену из тешког санка и све се радосно крете,

Да прими подмлађен живот из руку божице свете.


Са древних, високих гора водопад потече брујом

И тихе потопи равни планинском, сребрном струјом.

Кô дивљи, разуздан коњиц, мрсећи срдито гриву,

Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву

И мутне растури вале у хучном полету своме,

Што стење ваљају с гора и храшће столетно ломе.

Жагор се од свуда зачу, и све се понова буди,

И птице, и звери горске, и вредни, одморни људи.

Све, што год осети живот, на свет се радосно јави:

Из мрачних јазбина вуци, из земље сићушни мрави.


Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. И тада

У сува и тиха поља пастири погнаше стада;

Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће,

А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће

Под зраком топлога сунца бујна се природа буди,

Венцима пролетњег цвећа невине китећи груди!


Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада,

На своме цветноме трону штедра је седела Лада.

Већ шесет пута је Сварог обишô земаљским шаром,

Нездраве, пролетње магле сунчаним гонећи жаром.

И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће,

И њене божанске груди испуни осећај среће.


Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве,

Зелена спавају поља и влажне црне се њиве;

Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа,

Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа.

Тамо на суром вису кроз маглу, танку и плаву,

Јелен је, у скоку своме, над понор спустио главу,

И рујни вечерњи зрачак, што земљи сунашце прати,

Са лаким трепетом и љупким његове рогове злати.

Вече се спуштало благо... Пролетњи данак се скривô,

И цветно стресајућ грање ветар је хладнији бивô.

Од свуда провеја струја тишине, миле и благе,

Уморну пojeћu душу мелемом љубави драге.

Лада, у нежној бризи, у мирно сеоце сиђе

И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе,

Обиђе поља и горе - и поглед на запад баци,

Где топлог, пролетњег сунца последњи трептаху зраци.

Одједном забруја песма, па тихо кроз ноћ се краде,

И Лада с чуђењем заста и песму слушати стаде:


Лакокрила љубави,
Лепи Љељо, несташни!
Са цветнога престола,
Са ланцима ружичним,
Са стрелама злаћаним,
Владај нежним срцима,
Владај људским животом!


Још песма престала није, а страшан вихар се диже,

Брсно се заљуља грање - и Љељо на земљу стиже.

Божица подиже очи и груди притиште јаче,

Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче

Са њених мраморних груди. Над главом божице свете

Сребрни прапорци звоне и кола Љељова лете.

У њима упрегнут пантер, поражен Љељовом стрелом,

Барабар с голубом лети над мирним, заспалим селом.

А Љељо лодбочен стоји и зрачним бичем га жури,

И пантер урла и риче - ал' бурно граби и јури!


У томе чудноме часу, од зрачних пловећи двора,

Месечев бледи зрачак озари врхове гора,

И вихар дувати стаде. Кроз тавне пољане и мирне

Магловит, немирни лахор кад и кад лагано пирне,

и тихо затресе листак. У своме станишту милом

Славујак у сну се прену и нагло лепршнув крилом

Отреса студену росу. Свуд блага тишина влада,

Само што бистра вода с кладенца роморећ пада...


август, 1885


Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 79-82, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.