Лав и лицемери

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лав и лицемери
Писац: Милорад Митровић





        
Лав и лицемери

     Једном тако беше нека слава
Господара лава,
И различне покупе се звери,
Све некакви подли лицемери:
Зец и лија, и волина тован,
А са њима магарац и ован;
Испрашише бунде и ћуркове,
Очешљаше браду и бркове,
Па се крену господару лаву,
Да му скупа честитају славу.

     Прво лија започела смело:
„Господару, свако твоје дело
Као сунце са небеса сија“, —
А магарац; „Тако мислим и ја,
Анђео си, од како те знамо,“ —
А зец на то: „За нас живиш само.
Све си ма’не ко прах давно стресо,“
А во брижно: „И не једеш месо.
Благ си, добар, само давиш злога,“ —
А магарац: „И личиш на Бога.
Па сад, ево, даде нам се згода,“ —
„Управ’ срећа,“ на то ован дода,
„Па дођосмо, поданици смерни.“ —
А во мукну: „И робови верни,
Да о овом свечаноме дану,“ —
А зец опет: „Целом свету знану,
Дамо израз и срцу и души,“—
А магарац: „Ја прилажем уши.“

     Збор, што поче та дружина ретка,
Мио беше лаву из почетка,
Лепа речца сваком створу годи, —
Ал’ кад виде, куд та ласка води,
Рикну бесно,
Па је ногом тресно:
„Стан’ једанпут, ти, жгадијо јадна,
Тол’ка хвала и мени је гадна.“

     Један врабац, ту на моме крову,
Јутрос ми је причу причо ову.
Још и наук хтеде да ми даде,
Ал’ угледа, где се мачка краде,
Па ми шану: „Куд је шаље ђаво!“
И одлете баш овако право.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 99 - 100


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 113 година.