К’к’в јунак спрама село шета,
од село се штитом заштитује,
а од слнце с'с белу мараму,
а од вет'р с'с окато перо.
Не може га никој угледати, 5
угледа га јубава девојћа:
„Бога тебе, моја стара мајћо,
к'к'в јунак спрама село шета,
од село се штитом заштитује,
а од слнце с'с белу мараму, 10
а од вет'р с'с окато перо?
Леле мале, ја би га узела!“
А мајћа је потијо говори:
„Леле ћерко, преварила си се,
он је јунак веч давно ожењен, 15
он си има љубе Анђелију,
и има си сина Мијајила!"
Проговара јубава девојћа:
„Клни мале, обе да клнемо:
ченица му по дела презрела, 20
јерица му брегове задала,
ројеве му слнце замрежили!“
Проговара њојна стара мати:
„Бога тебе, мила моја ћерко,
не клнеш га, нел’ га благосиљаш!“ 25
