Књигу пише српски књаже (41)

Извор: Викизворник


 

Књигу пише српски књаже

Књигу пише српски књаже,
а на руке Салих-паши,
Салих-паши у Бјелину,
па у књизи 'вако каже:
"Салих-паша, дико наша, 5
дај ти нама Хивзи-бега,
Хивзи-бега Ђумишића,
и уз њега бритку сабљу,
и његова б'јелог ата,
ја за сребро, ја за злато, 10
ја за које друго благо!
Све ћемо ти опремити,
к'о што речеш издравити,
да нам неће ништ' остати!"
Отписује Салих-паша, 15
српском књазу у Биоград:
"Српски књаже, златна круно,
не могу ти Хивзе дати,
Хивзи-бега Ђумишића,
ни за сребро, ни за злато, 20
ни за које друго благо,
јер за Хивзу и цар знаде,
и цареви сви везири,
да је Хивзо мушка глава.
У Хивзе су до три брата, 25
до три брата на мејдану;
он се држи свога јата,
и даиџе Дервиш-паше;
да ти продам Хивзи-бега,
била би нам срећа лоша." 30
Тако књигу начинио,
па је одмах опремио,
српском књазу у Биоград,
српском књазу, златној круни.
Иза тога мало прође, 35
док на једноћ вакат дође,
диван чини Салих-паша,
а на своје борозане:
"Борозани, дјецо моја,
засвирајте Хивзи-бега, 40
Хивзи-бега Ђумишића,
засвирајте, запјевајте
нека узме два буљука,
Арнаута и Бошњака,
па нек иде баш на Рачу, 45
баш на Рачу, рад тајина.
Борозани засвираше,
Хивзи-бега дозиваше:
"Хивзи-беже, царски сине,
тебе зове Салих-паша, 50
да ти узмеш два буљука,
Арнаута и Бошњака,
па да идеш баш на Рачу,
баш на Рачу, рад тајина!"
Кад то чује Хивзи-беже, 55
он униђе Салих-паши,
па овако њему каже:
"Салих-паша, муко наша,
зар си болан полудио,
или памет изгубио: 60
гдје ће ићи два буљука,
два буљука у Србију!
Сва је Рача посједнута,
напуњена српском војском!"
Отолен се Хивзо врати, 65
па он иде своме двору,
своме двору бијеломе.
Припасује бритку ћорду,
бритку ћорду димискију,
па узјаха б'јелог ата, 70
и он узе два буљука,
Арнаута и Бошњака,
упути се баш на Рачу,
баш на Рачу, рад тајина.
Кад је био близу Раче, 75
сусрете га стара баба,
и са бабом младо Српче,
младо Српче гологлаво,
па је њему говорила,
Хивзи-бегу казивала: 80
"Хивзи-беже, царски сине,
знаш ли, беже, куда идеш?
Ти ћеш лудо погинути,
русу главу изгубити!
Скупила се силна војска, 85
силна војска, сва Србија
и босанска влашадија,
сву су Рачу напунили,
и хендеке потпунили,
нећеш проћи да си тица!" 90
Проговара Хивзи-беже:
"Хајд' отолен, стара бабо,
ево теби златан дукат,
па ти хајде својој кући,
својој кући, па ти мучи! 95
Волим мушки погинути,
нег се женски повратити!"
Он дозива дв'је јузбаше,
дв'је јузбаше, два буљука,
па је с њима говорио, 100
говорио, халалио.
Па удари он на војску,
баш на војску од Србије,
сву је ватру претурио,
није ране задобио. 105
С Влајковићем кад се тукну,
и с његовим добровољцим';
и ту беже сретан био,
није ране задобио,
сву је ватру прегазио. 110
Трећи пут је ударио,
све по ср'једи на топове,
сву ешкију прећерао,
преко Дрине, хладне воде,
седам топа освојио, 115
а осми га ударио,
ударио посред срца,
гдје јуначко срце куца.
Рањен Хивзо проговара,
Ибрахима он дозива, 120
па је њему говорио:
"Ибрахиме, драги брате,
ево теби мога ата,
па га води Бањој Луци,
Бањој Луци, брату моме, 125
моме брату Мухарему,
нека гледа б'јелог ата,
а већ никад свога брата!"
Даље Хивзо проговара:
"Ибрахиме, драги брате, 130
отпаши ми бритку сабљу,
па је носи Бањој Луци,
Бањој Луци, моме брату,
моме брату Фехим-аги,
нека паше бритку сабљу, 135
бритку сабљу димискију,
а већ никад свога брата!"
Опет Хивзо говорио,
и трећи пут замолио:
"Ибрахиме, драги брате, 140
ходи скини златан сахат,
па га носи Бањој Луци,
па га подај брату моме,
брату моме Мустај-бегу,
нека гледа златан сахат, 145
а већ никад брата свога,
брата свога Хивзи-бега!"
Најпосл'је је говорио:
"Ибрахиме, драги брате,
скидај енам ти са мене, 150
па га носи до Травника,
до Травника, мом даиџи,
мом даиџи Дервиш-паши,
нека учи златан енам,
нек не гледа свог сестрића, 155
свог сестрића, Хивзи-бега!"
То изусти, душу пусти.
Бог му дао души џеннет,
Лахка земља гдјено лежи!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Књигу пише српски књаже Источно благо. Сабрао и превео Мехмед-бег Капетановић

Љубушак, свезак II, Сарајево 1897. Љубушаков наслов: Пјесма Хивзи бега Ђумишића, који је погинуо код Раче 1292. или 1876. године, бијући се са Србима за своју домовину.

  • Муниб Маглајлић: Усмена балада Бошњака. Сарајево: "Препород", 1995. (Бошњачка књижевност у 100 књига)., стр. 240-245.