Подигла се златна пјена од мора,
Двије куме окумиле кума,
Окумиле Момчила војводу.
Једна кума танана Латинка!
А друга јо лијепа Босанка!
У Босанке чедо мушка глава;
У Латинке женско чедо било.
Ал’ говори танана Латинка:
„О мој куме, Момчило војвода!
Пром'јени ми на крштењу чедо,
Даћу теби од свиле кошуљу;
И даћу ти од злата мараму;
И на чедо перје позлаћено."
Кад то чуо Момчило војвода,
То војвода једва дочекао:
На крштењу чеда пром’јенио. —
Кад с’ Латинка мушког’ добавила,
Брже сиње море препловила. —
Ал’ кад видла млађана Босанка,
Да је женско у бешици чедо...
Она цикну као змија љута,
Па проклиње Момчила војводу!
Јере јој је чедо пром'јенио:
„Зашто куме, да од Бога нађеш!
Зашто куме сапело те кумство!
Зашто мени промијени чедо?
На крштењу светога Јована!
Момчило се криво кунијаше:
— Н'јесам кумо, Христова ми кумства!
— Пуст порода свога не желио! —
— Своју ђецу печену не јео! —
То изрече на коња усједе,
Па појезди двору бијеломе.
Ал’ кад био кроа гору зелену
Сусрете га једно јање мало:
Оно лети кроз гору зелену.—
Увати га Момчнло војвода,
Те га закла, па га испекао,
Па он сједе те јањета једе. —
Кад се јунак понаједе меса,
Он узимље од јањета главу.
Па је меће у зобиицу торбу,
Торбу вјеша седлу о уњкешу:
Па он иде двору пјевајући.
Ал’ кад био на крај горе црне,
Њега срета од двора поћера.
Пита јунак младе поћернике:
„Бога вами млади поћерници!
Што ћерате? за чим' ли сижете?..
Да-л су коњи помамни утекли?..
Да ли су се воли уплашили?"..
Да-л су б’јелн похарати двори?"..
Ал’ поћера њему одговара:
„„Кани нас се, Момчнло војвода!
Н'јесу коњи помамни утекли.
Нити су се воли уплашили,
Нит' су 6’јели поробљени двори;
(Нег' је жалост којој краја нема!)
Утече нам у нланину Јово,
У јањца се Јово претворио
У зелену гору утекао...""
Кад то чуо Момчило војвода!
Он се вати у струњицу торбу,
Да извади од јањета главу.
Кад ли није од јањета глава
Већ је глава Јове нејакога:
— Мотичилова сина јединога!
Кад то виђе Момчнло војвода,
Удари се руком по кољену,
Дуна’ скерлет пуче на кољену,
Па он стаде себе проклињати
— Проклињао, себи говорио:
„Давор’ срећо, вода те одн’јела!
„Давор’ главо, осјекли те Турци!
„Тужно тјело изјели те вуци!
„Смрти ђе си, јер ме не умориш!
„Да ме данас жива не оставиш..
„О невјеро! ниђе те не било!
„Жив не био ко гођ невјерио."
Референце
Извор
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 36-39.
