Куда идеш Црна Горо

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Куда идеш Црна Горо
Писац: Славко Перошевић


 КУДА ИДЕШ ЦРНА ГОРО

Црна Горо, ти си била,
Од давнина земља света,
Постојбина горских вила,
Ђе се крвник, с пушком срета’.

Ти никада ни пред киме
На кољена не хтје пасти.
Држала си одувијек
До образа и до части!

На бранику твоме храбро
Јунаци су многи пали.
Носила си име славно
СРПСКОМ СУ ТЕ СПАРТОМ ЗВАЛИ!

На тебе су ишле војске
Из Азије и Европе,
Али своје земље никад
Не даде им једне стопе.

Кроз твоје је горе громко,
Од пушака плотун јеча.
Чак и онда кад је Турчин
Пред бедеме стајо Беча.

Ни пред ким се не покори,
Без отпора и без гласа.
Сретала си на нож оштри,
Ћуприлића и Латаса.

Јер понизно никад не хтје
Да крај нечих клечиш скута.
Твоја сабља посјекла је
И Смаила и Махмута!

У своју си историју
Уградила крв и сузе.
Храброшћу си задивила
Бонапарту и Французе!

И Поћорек на Србију
Када крену преко Дрине,
Ти истури срце храбро
Против моћне царевине!

И тада си бројем својим
Била мала и нејака,
Ал’ на твоме пријестолу
СЈЕДИО ЈЕ ЦАР ЈУНАКА!

И у земан сва Европа
Кад дрхташе од фашизма,
Ти недаде да те гази
Хитлерова моћна чизма!

Испред Москве, кад се свете,
Вијорио „крст” кукасти,
Ти си и тад гордо стала
На бранику своје части!

На сабљу си и на пушку
Срела многе освајаче.
Вазда била против оних
Што народе друге тлаче!

Али има већ одавно
Мене тмурне мисли море,
Чини ми се нема више
Оне старе Црне Горе.

Још облаке Ловћен пара
Дурмитором вјетар вије.
Море хучи, тече Тара,
Ал’ времена старих није!

Да ли су нас уздрмале
Ратне кризе или врења.
Чини ми се нема више
Старе славе и поштења.

Или нам је страх од нечег
У грудима понос смрска,
Сад нас зову „МОНТЕНЕГРО”
А били смо СПАРТА СРПСКА!

Постадосмо поданици
Америке и Запада.
Злијем путем без повратка
Кренула је наша влада.

Са Косовом, српском роду,
Задали су тешку рану.
Мјесто према светој Москви,
Окрећу се Ватикану.

Углед Црне Горе руше
Рад сопствених интереса.
Не марећи што их Његош,
Гледа озго са небеса!

С душманима нашијем се,
Без имало друже срама.
Од Русије и од Срба,
Дражи им је Еди Рама!

Од помисли саме на то
У души се нешто смрачи.
По Црној се Гори шета
И зликовац Хашим Тачи.

Окрећу се пут Лондона
Пут Берлина и пут Беча.
Мрска им је Америка,
Од Русије свете преча!

И у мрежу смртоносну
С ђаволом се црним плету.
Што глад, болест и ратове,
Шири свуда по свијету.

Ђе год њина сјенка падне
Појаве се страшне слике.
Руше владе и државе,
Убијају предсједнике.

Крв започне одма’ тећи,
Ђе уплету своје прсте .
Над њиховим недјелима
Анђели се Божји крсте.

Војска њина куда прође
Ту завлада зло и тама.
Бог са неба још их куне
Због судбине Вијетнама.

Народима многијем су
Ископали гробну раку.
Сијали су смрт стравичну
По Либији и Ираку!

Садама су великога
Објесили кано кера.
Ради пара и рад’ нафте,
Убили су Муамера.

Са њихових мрских лица
Већ давно је пала маска.
Проклињу их рушевине
Триполија и Дамаска!

И Слободан Милошевић
У клетом је умро Хагу.
Само зато што не хтјесмо,
Покорит’ се црном врагу!

На закон се позивају,
Веле да су демократе.
А народи многи због њих
У мукама тешким пате.

И с Косова сваке ноћи
Тужно јече реска звона.
Стари српски манастири
Куну Блера и Клинтона!

У сновима својим често
Још крваве видим слике.
Чујем звуке авиона
Разнесених људи крике.

Видим куће и мостове
У ваздуху како лете.
Чак и дјечја игралишта,
Њихове су биле мете.

Бог са неба судиће им
За сва ова срамна дјела.
За невину српску дјецу,
Што су само живљет хтјела!

Пред њиме ће испаштати
Мог народа, сваку рану.
И платиће за Милицу,
За Бојану и Снежану!

Гдје животе дјеце наше
Авионске бомбе жању.
Убили су без милости
И Стефана, Марка, Сању!

Мирослава, Оливеру,
И малену Јулијану.
Бомбама су разнијели
У крвавом једном дану!

Од снова ме тијех клетих,
Често хвата јад и страва.
Сто анђела маленијех
У гробнице хладне спава!

Ја знам и вас браћо моја
Да гробови боле њини.
А никад нам не рекоше
Ни опрости, ни извини.

Но војнике зову наше
Да за корист њину гину.
У крвави Авганистан
У Сирију, Украјину.

Да за њине интересе
Крваримо бајонете.
Да с пушкама јуришамо
На бедеме Москве свете.

Кад год помоћ требаше нам,
Русија је била прва.
Да је не би, већ одавно
Не би нам се знало стрва!

А ми нашој заштитници
Окрећемо данас леђа.
Та мисао у души ме
Љуто боли и вријеђа!

Па свак’, ко нас на њу хушка
Историје нек се сјети.
Да га озго са небеса
Не прокуне Петар Свети!

Црногорац, док је себи
Неумрлу славу ствара,
Више но у самог Бога
У руског је гледо цара.

Вјековима од душмана
Штитили су нашу земљу.
Наша срца, куцала су
Гледајући према Кремљу.

Један дио те љубави
Сваки од нас, чува у се.
Нема тога Црногорца
Да не воли браћу Русе!

Зато вам је све узалуд
Свака прича, моћ и паре.
Кад из наших срца грми:
ВОЛИМО ТЕ РУСКИ ЦАРЕ!

(април 2017.)