Крвни мир/28
ПРОМЈЕНА
X ПОЈАВА
Стеванова соба као у II промјени. СТЕВАН и МИРКО сједе сами.
СТЕВАН: Што ли ово нема Стојана?
МИРКО: Не знам ...
СТЕВАН: Вечерас је остао мало дуље.
МИРКО: Ја.
СТЕВАН: Ја мислим да је и сад око Раданове куће...
МИРКО: Он је највише тамо.
СТЕВАН: Каз’о сам и њему, а и Радану за женидбу. Па онда, момче, спреми се и ти, јер је и теби вакат за женидбе.
МИРКО: Нека! Ја нијесам престарио.
СТЕВАН: Ја знам, да нијеси престарио, ама треба да се окућиш ... Још само да дочекам да вас видим ожењене, па одмах да умрем.
МИРКО: Па дочекаћеш ако бог да ... Здрав си и снажан, па ћеш још поживити... (Граја из даљега.) Чујеш ли ти шта?
СТЕВАН (прислушкује): Чини ми се к’о некаква граја ... Ја баш не чујем добро ... (Граја све ближе.) Јес’, душе ми, баш граја ...
МИРКО: Јес’...
СТЕВАН: Скочидер па види ђе је?
МИРКО (скочи): Хоћу. (Пође. Граја све јача.)
СТЕВАН: Станидер! Чини ми се к’о да чујем Раданов глас.
МИРКО: И мени се чини...
РАДАН (испред куће): Амо изађи, душманине, а не пријатељу.
СТЕВАН (зачуђен): Шта је то?
МИРКО: Коме оно виче?
РАДАН: Изађи! Немјој се сакривати... (Граја све виша и виша.)
СТЕВАН (пође): Баш да видим шта је то.
МИРКО (зауставља га): Не иђи! Ко зна што те они зову.
СТЕВАН (Љутито): Нека не мисле да сам жена или гори од другије’... (Пође но у исти мах.)
|