Крвна освета солдатеске

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
КРВНА ОСВЕТА СОЛДАТЕСКЕ
Писац: Димитрије Туцовић
Писмо Димитрија Туцовића о злочинима над Албанцима у Балканском рату 1912-1913.


Друже уредниче,

Баш ових дана навршила се година откако жалосна арбанаска племена носе свој крст на Голготу. То је година дана систематскога истребљивања арнаутскога становништва у свима областима које је српска војска заузела.

За ту годину дана проливено је много људске крви по кланцима и пољима пространога балканскога разбојишта. Али оно што балканским ратовима удара печат најварварскијих и најкрвожеднијих ратова мрачнога средњега века, то нису потоци крви с једне и друге стране попадалих леса наоружаних људи, који су у рат кренули, не, већ су то реке крви поубијанога неборачкога становништва, невине деце, жена и мирних људи, раднога света Старе Србије, Арбаније, Македоније и Тракије, чија је једина кривица што се друкчије богу моли, што другим језиком говори, друго име носи и што је на свом вековном огњишту наивно сачекао четири дивље најезде.

Та злочинства нису дела појединаца ни личнога расположења, већ саставни део “националне” политике балканских држава. Српска војска је истребљивала Арнауте по Старој Србији и Арбанији, а бугарска Турке по Тракији и грчка Турке и Арнауте на Деволу, са злочиначким уверењем да тиме врше једно “национално дело”, да, скидајући тај невини свет с лица земље, скидају с врата непријатеља са којим ће у будућности бити тешко изићи на крај.

А са ратним обртом који је настао са сукобом савезника међу собом, стари систем није престао радити, само је изменио материјал за клање: место Турака и Арнаута, под бугарским ножем су сада издисали Грци и Срби, а под грчким и српским Бугари. Балкански народи су били уједињени – у крви!

Као што видите, друже уредниче, судбина арбанаских племена није била усамљена, изузетна. Ипак је она у једном погледу била изузетна, тешка, тежа од судбина осталих балканских страдалника, наиме: арбанаска племена су падала не само без браниоца већ тако рећи без и једнога гласа заштите и протеста у њихову корист. Глас српскога пролетаријата, глас наше Партије, то је био једини знак човечанскога саучешћа у трагичној судбини ових несрећних горштака, па ни тај глас није, на жалост, могао до њих допрети. Заузимање аустријске и италијанске штампе и дипломатије не само да им није помогло већ, штавише, учинило је да се један праведан протест компромитује у очима напредна света и да једна праведна ствар пропадне у прљавим рукама.

Још и сада, после толиких крвавих призора који нерве ждеру, стоји ми у живој успомени први извештај о сукобу српске војске с Арнаутима. Тај је сукоб избио пре објаве рата. Арнаути су намамљени на домак артиљеријске ватре. “Одмах потом”, описује један очевидац, “наши картечи починили су најстрашнију пустош међу њима. Албанци су падали гомилама. Крици беса и бола скоро су се изједначавали са грмљавином топова. Кроз ваздух су летеле руке, ноге, главе и комади меса Албанаца. А када је артиљеријска ватра обустављена, бојиште беше покривено не лешевима већ растргнутим удовима који су изгледали као нека маса преливена као кармин црвеном бојом”. И на сваки знак гнушања и протеста, добијао сам од официра којима скоро изреда завлада разбојничка психологија комитских банди један исти одговор: да тако и треба издајницима! Ми не знамо какав су договор с Арнаутима имали наши и преко кога су га имали. Али, ма какав тај договор био, он није могао садржавати замену старога ропства ропством новим господарима, који су од самога почетка ратних операција показали да не штеде ниједну сламку крова над главом и ниједан пламичак живота код невинашцета од неколико месеци. И ако је неко издајник договора, тај несумњиво нису Арнаути већ српска влада и војска као њен орган.

Још и сада, после велике шетње по згариштима од Ристовца до Лерина и од Драча до Царева Села, ја не могу да заборавим утисак које је на мене чинило црвенило неба од првога паљења села. Првих недеља рата са Турцима ми ноћи нисмо имали, јер смо се кретали, логоровали и тукли према светлости арнаутских села која су горела. Ватре запаљених села биле су једини сигнал којим су поједине колоне српске војске јављале једна другој докле су стигле. А арнаутско становништво – уколико није поубијано и које је могло бежати – гурали смо пред собом и нагнали га да нам, као очајник који гледа како му кућа гори, даде упорног отпора на Бујановцу, а потом да се уз турску војску на Куманову лавовски бори. Ову варварску политику српске владе и Врховне команде платио је српски народ животима многих својих војника. Са падом Куманова слегао се у Скопље цео онај свет арнаутскога становништва које је српска војска, надирући са севера, гурала пред собом и које је ту, тражећи уточишта, великим делом нашло – смрт. Као да је устао из гроба средњи век, када је онај деспота на Демир-капији увесељавао себе у пијанчењу бацањем људи стрмоглавце у таласе Вардара.

Пошто су ратне операције престале, могло је изгледати да ће се стати и са тамањењем арнаутскога становништва. Онај арнаутски појас што је опасивао стару српску границу од Митровице до према Врању већ је био слишћен, при чему се нарочито истакао један човек који седи као посланик у Народној скупштини! На Косову је завладала гробна тишина, само овде-онде пукне по која осветничка пушка које су, по признању које ми је једном приликом учинио један од највиђенијих окружних начелника у новим крајевима, изазване “нетактичним” држањем наших органа власти.

Али, да је систем тамањења престао радити, само је могло изгледати. Он није престајао радити, као што не престаје ни данас. И оно, друже уредниче, што је тај систем починио пред овај арнаутски упад и при одбијању Арнаута превазилази све грозоте које су према томе народу за ову годину дана почињене. Чим се осетило немирније кретање међу Арнаутима према српској граници, погранични команданти приступили су клању. Над арнаутским житељством Пећи, Ђаковице и Призрена лебдела је авет смрти дан и ноћ. Ко би жив замркао, није био сигуран да ће жив осванути. Јер су их баш по ноћи, време које је увек бирано за извршење најгорих људских злочина, купили из постеља и апсана и одводили на губилиште. Не чује се ни шума, а још мање пушчанога пуцња, “мир” и “ред” владају свуда, а Арнаута сваке ноћи некуда нестаје, као да се шакали и хијене из ових кршева извлаче, прикрадају њиховим кућама и ове јадне људе купе, одводе и даве. Та и хијене би их на човечији начин подавиле!

Када сам сазнао за ове последње подвиге српске војне и грађанске власти у новим крајевима, помислио сам: Зар је злочиначка комитска психологија овладала целом власничком хијерархијом; од првога министра до последњега жандарма, а ти, Србијо, куда ћеш са њима и где ћеш се зауставити?

У тај час стигле су вести о покољу у Љуми, вести у које се не може да верује; иако су сушта истина, које се тешко могу саслушати до краја када их други прича, а још теже исписати да их други чита. Вама је познато, друже уредниче, да није једна жена или једно дете издахнуло од српскога ножа или куршума; није запаљена једна арнаутска кућа и није се над главама једне арнаутске породице уз страшан прасак скрхао прогорели кров кућни; кроз густе облаке дима није се чуо један цвркут деце на мајчиној сиси, последњи цвркут тих опасних створова што, за име бога, рову против српских власти и дижу буну! Али у Љуми уништено је тим мерама за непуна два сата цело једно село, село без сељана, без људи, село у коме су биле остале само жене са децом на крилу, девојке, болесни и остарели и деца свих узраста. Речено им је да слободно остану код кућа, јер, када Арнаути заробљене српске војнике разоружају и пусте, зашто да не саветују својим женама да слободно остану код куће? Али су се оне узаман молиле, дижући децу увис и говорећи: “Аман, командаре, шта смо ми криве? Казујете ли ви вашим женама када што радите?”

Предајући ово писмо јавности, Ви ћете, друже уредниче, поступити у духу рада социјалне демократије и владу јавно ставити у положај: или да за виновницима ових злочина учини потеру, или да се са злочинима солидарише. Ако се одлучи на прво, то неће бити само слаба сатисфакција, па ипак сатисфакција увређеном осећању свакога културнога човека и један акт који она дугује униженом угледу српскога народа, већ и јавна залога да ће једанпут престати да ради систем истребљења једнога целога народа. Ако влада покуша да преко ове јавне оптужбе пређе, онда ће бар огромне последице овога система пред историјом и српским народом бити непобитно остављени њој у одговорност. А оне ће се памтити с колена на колено, као што се памте Вартоломејска ноћ, Сицилијанско вечерње, Кишењево, и као што ће се памтити Демир-хисар и Доксат.


Извор: Радничке новине бр. 223, 22. октобар 1913. Димитрије Туцовић, Сабрана дела, Београд 1980, књ. 7, стр. 160–164.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 106 година.