Краљевић Марко и тридесет Турака
Сунце зађе, а мјесец изађе.
Викну вила с високих планина
Баш у дворе Краљевића Марка,
Па му виче танко, гласовито.
Гласовито, али поносито: 5
»Давор брате, Краљевићу Марко,
Што си сио, зло вино попио!
Ето иде до тридесет Турака,
Да т’ убију ал’ ухвате жива,
И доведу цару честитому. 10
Не шали се, Краљевићу Марко,
Не шали се, ако Бога знадеш!
Већ ти скачи на ноге лагане,
И оседлај твога брзог Шарца,
Па ти зови слугу Манојила, 15
Нек облачи све своје одијело,
Док ти, Марко, коњица нахраниш.
Дај му, Марко, десет ока зоби,
Дај му вина од двадест година,
Што јунаци на дивану пију, 20
На дивану код Краљевић-Марка;
Па га седлај седлом и серсамом,
Које ти је бабо оставио,
А од цара на дар задобио;
Пак их чекај на великих вратили. 25
Куд пролазе коњи и јунаци.
Када дође до тридесет Турака,
А ти копљем најприје удари;
А кад ти се поломило буде,
А ти хватај перјати буздован; 30
Кад буздован пофалио буде,
А ти тргај са бедрице сабљу;
Ак’ и сабља зулум не учини,
А ти узми ноже од појаса,
Које сам ти, Краљевићу Марко, 35
Које сам ти у потаји дала.«
Кад је Марко вилу разумио,
Одмах скаче на ноге јуначке,
Па он зове слугу Манојила,
Да облачи његово одијело 40
Па га шаље Турком у сусрете,
Нек им путе у гори затвори,
Докле Марко коњица нахрани;
Пак он иде коњицу у шталу,
Пак му даје десет ока зоби, 45
Даје вина од двадест година,
Што јунаци на дивану пију,
На дивану код Краљевић-Марка;
Пак га седла седлом и серсамом.
Које му је бабо оставио, 50
А од цара на дар задобио,
Кадано је код цара дворио;
Пак их чека на великих вратих,
Куд пролазе коњи и јунаци.
Кад је мало постојало вријеме. 55
Али иде до тридесет Турака.
Кад се Турци Марку приближише.
Марко трже своје дуго копље:
Ал’ се брзо копље поломило,
А Турака истом десет пало. 60
Па он хвата перјати буздован.
Па удара уздуж и попријеко;
Нит’ он пази коња ни јунака,
Ни јуначких богатих одора.
Кад је десет Турак’ обалио, 65
Буздован се онда поцијепао.
Трже Марко сабљу од бедрице,
Коју му је бабо оставио.
Пак нагања Турке око врата.
Као дјеца у пол дана сову; 70
Ал’ му сабља пофалити не ће,
Него сијече до девет Турака,
Девет Турак’, а и десет коња.
Сам’ остаде једно младо момче.
Младо момче једини у мајке. 75
Пак га стаде умиљато молит:
»Немој мене млада погубити,
Мезимац сам у старице мајке.
Јер ће мајка од жалости пући.
Ако чује, да сам погинуо.« 80
Зато Марко хаје и не хаје.,
Пак га хвата за гркљан под вратом,
Пак га хита на црну земљицу;
Како га је лако захитио,
Црну земљу њиме је разбио. 85
А ципелу у земљу убио:
Ал' се Туре не помиче више,
Већ уздахну и душицу пусти!
Кад је Марко Турке поваљао,
Подвикује слугу Манојила, 90
Тер му вели танко, гласовито:
»Вјерна слуго, млади Манојиле,
Похватај ми све турске коњице.
Који овдје нијесу погинули.
И покупи све мртве јунаке 95
Пак их вежи на своје коњице,
Нек их носе коњи у дворове,
Нек их виде буле и кадије,
Па нек виде, како Марко сијече,
Па нек уче своју ситну дјецу, 100
Нек не иду с кршћани на мејдан.«
Што је Марко Манојилу реко,
То учини слуга Мариојиио:
Он похвата све живе коњице,
И повеза убијене Турке, 105
Нек их носе коњи у дворове,
Нек их гледу буле и кадије,
Нек гледају, како Марко сијече,
Јер је Марко јунак од комада.
»Невен« V. теч.
