Краљевић Марко и Муса Кесеџија
Порани Краљевићу Марко,
Уватио рало и волове,
Под Прилипом под бијелу кулу,
Па он оре луке и читлуке,
Да он сије бијелу пшеницу. 5
Подиже се Муса Кесеџија,
Право к Марку на бијелу кулу,
Да Марково обиде јунаштво.
Погла Марка под бијелу кулу
И он њему божју помоћ виче, 10
А Марко му помој приватио,
Не оставља рало ни волове.
Питају се за мир и за здравље
И рекоше да су здраво били.
Пита Муса: „Ђе је кућа Марко?“ 15
Он издиже рало и волове
И каза му ђе је танка кула.
Погледа га Муса Кесеџија,
У образу крв промијенио!
У врећу му завлачаше руке, 20
Рукама му самлио пшеницу,
Ка да су је млини направили.
Па га Муса Кесеџија пита:
„Што је ово у торбаке, Марко?"
Марко каза сјеме и пшеница, 25
Муса каже брашно на баштину.
Вели Марко пшеница је била
И куне се крстом и Васкрсом.
Страшно му се Муса проклињаше:
„Ође, Марко, брашно самљевено 30
„Па ти брашно није за сијање!“
Кад се јаду осјетио Марко,
Јочну Марко рало и волове
Па он дође Муси Кесеџији
И погледа Марко у торбаке, 35
Кад пшеница није за сијање,
Самлио је Муса у рукама.
Тада рече Краљевићу Марко:
„Што би Муса, да од Бога нађеш,
„Те ми самље бијелу пшеницу 40
„Те ми брашно није за сијање.“
А Муса му тијом проговара:
„Сва те хвали српска околина,
„А ни мене не куди крајина,
„То је дала срећа ил’ несрећа, 45
„То је Марко од Бога судбина,
„Те ти самљех бијелу пшеницу!"
Таде рече Краљевићу Марко:
„Чујеш мене Муса Кесеџија,
„Триста шесет седам Кесеџија, 50
„Ка и тебе нема ниједнога;
„Оставићу рало и волове,
„Па ајдемо под бијелу кулу,
„Да сједимо и да починемо."
И отале они окренуше, 55
Ишеташе кули на бојеве.
Марко зове Краљевића Јелу:
„Секо Јело, шинула те гуја!“
Господску је совру поставила,
А на совру сваку ђаконију, 60
Поставила вина црвенога
И симита хљеба бијелога,
Пили јели и обједовали.
Кад им винце улило у лице,
А погледај Краљевића Марка, 65
Попречује Мусу Кесеџију,
Испод вјеђа, преко мрка брка,
Криво гледа Краљевићу Марко,
Криво гледа, добро му не смишља.
Он нанесе мрње на обрве, 70
Обрвице до на трепавице,
Трепавице до на јагодице,
Јагодице до на мрке брке,
Мрке брке тамо и овамо,
Силан Марко очима замути, 75
Готово му сузе ударити.
Рече тада Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме Муса Кесеџија,
„Ми ајдемо под бијелу кулу,
„Да ми камен тешки приватимо, 80
„Турамо се камена с рамена!"
Први Марко Мусу оправио,
Низа стубе низа танку кулу,
Док дођоше на росну ливаду,
Ћути Марку рало и волови. 85
Турају се камена с рамена.
Тури Марко стотину лаката,
А стотину Муса и четири,
Другом тури истурио Марко,
Једнаке им бавке остануле. 90
У то доба акшам ноћца дође.
А кад виђе Муса Кесеџија,
За сиџиме коња приватио,
Ћаше Јела коња да прихвати,
А вели јој Муса Кесеиџја: 95
„Неј ми, Јело, коња приваћати!"
Па кад дође под бијелу кулу,
Најдољни му камен подигнуо
И под темељ узду положио,
Пусту коњу намаче зобницу, 100
Да му зобље јечам и пшеницу.
Виђе Марко да је Муса зоран,
Не смије му сада ударити.
Тада Марко изазива Јелу:
„Сестро Јело, шинула те гуја, 105
„Прострије ћеш господску простирку,
„Доље простри Муси Кесеџији
„И к мене ћеш окренути главу,
„А Муси ћеш ноге обрнути,
„Е ће ноћас јунак исчезнути, 110
„Не смије ти ништа учинити,
„У над Бога и у брата твога,
„Ја ћу му га сјутра претурити!"
Одмах сестра брата саслушала,
Кад је акшам на земљу пануо, 115
Па прострије господску простирку
И главу је окренула Марку,
Кесеџији ноге обадвије.
На јад ноћца колика му дође,
Не заспива крмска потурица 120
И не смје јој ништа учинити,
Од јунака Краљевића Марка.
Кад свануло и сунце грануло,
Бјеше Марко јутру поранио,
Па дозива сестру од рођења: 125
„А ну, Јело, шинула те гуја,
Земан мене ићи на орање,
Да ја сијем бијелу пшеницу,
А Муси је вакат путовати!"
Обојица на ноге скочише, 130
Муса скочи коња да привати,
Кад не може дићи подументу,
Као што је узду положио.
Марко диже,1) коња му додава,
Па овако зађе бесједити: 135
„Нек почине рало и волови,
„Ми ајдемо на росну ливаду,
„Да с’турамо тешкога камена.“
Тураше се тешкијем каменом,
Тури Муса шесдесет метара, 140
Од најпрве осамдесет Марко.
Тада рече Муса Кесеџија:
„Моли Бога за ђавола твога,
„Платио би све прве конаке!"
Таде Марко тијом зборит’ зађе: 145
„Ајде путом Муса Кесеџија,
„Да ти сабљом не сијечем главу!
„Вели њему Муса Кесеџија:
„А за Бога Краљевићу Марко,
„Све ли шалу за истину примаш!" 150
На томе се часу раздвојише.
Муса оде своме завичају,
Марко оста на бијелу кулу.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
