Краљевић Марко жени својег сестрића
Поранио Краљевићу Марко,
Поранио у лов у планину,
Са сестрићем младим Јаковићем,
Лов ловио три дана бијела.
Врло дете било ожеднело, 5
Ожеднело и још огладнело!
„О мој дајо, Краљевића Марко,
Немогу ти више ја трајати."
„Чекај дете докле ноћца падне,
Слјегнућемо код мог побратима, 10
Побратима нејака Уроша,
Нама ће ни вечеру спремити."
Онда сљегли стрмо низ планину
И дођоше к’ нејаку Урошу;
Добро их је Урош дочекао, 15
Донесе им вина и ракије,
Свакојака пива и јестива.
Но им светли Ружица девојка,
Ту се дете било уабило,
Нити пије, нити штогод ије! 20
Ту ми га је Марко укорео:
„Пиј и једи млади Јаковићу,
Ако да бог те осване здраво,
Тражићемо Ружицу девојку"!
Кад је било јутро освануло, 25
Подиже се Краљевићу Марко:
„Побратиме, нејаки Уроше,
Ол’ м' поклонит Ружицу девојку,
За сестрића млада Јаковића”?
„Побратиме, ако се поузда, 30
Да пролази море и Дунаво,
Да донесе од давида грану,
Да извади из мора јабуку,
Даћу њему Ружицу девојку!
А колико просца су просили 35
И ниједан несу се вратили”!
Подиже се млади Јаковићу
И опреми својега Дората
Марко ђипи на ноге лагане:
„О сестрићу, млади Јаковићу, 40
Не узимај твојега Дората,
Но узимај мојега Шарана,
Мој је Шарац мора научио
И кад будеш покрај Мора сиња,
У мору је ала ненасита, 45
Што прогута коње и јунаке;
Да попустиш 'анџар низ кичице,
Дако тебе бог и срећа даде,
Да убодеш алу ненаситу;
Она ће ти коња пропуштити, 50
Чим то видиш да Шарац завишти!”
Одовуд му срећа поднијела,
Пролазио алу не сретнуо.
Кад се отуд дете повратило,
Када било насред Мора сиња, 55
Завискао дебели Шаране,
Све четири ноге Шаринове,
У уста је ала укрутила!
И ту се је дете препануло,
Но га виде вила са планине: 60
„Пуштај дете 'анџар низ коњину"!
Та'пут ми се дете разбудило,
Те пуштило 'анџар низ коњину,
Прободе главу троглавој али.
Ту се ала била уплашила 65
И пустила дебела Шарана,
Цело море у крв огрезнуло!
Оде дете здраво и весело,
Кад је било близу приодило,
Коџа ми се дете задоцнило! 70
Од муке се Марко пошетао!
Но говори побратим Уроше:
„Оди побро да пијемо вино,
За покој младога Јаковића”!
Мисли Урош да је погинуо. 75
Стиже дете баш тада пред кулу,
Угледа га Краљевићу Марко:
„Оди побро да пијемо вино,
Све у здравље Ружице девојке
И мојега младога сестрића"! 80
Кад га виде нејаки Уроше,
Нимало му мило не бијаше,
Ал' му драга бити не могаше,
Поклони му Ружицу девојку.
