Ко умије, њему двије

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Био стриц и синовац, па рече једноћ синовац стрицу: „Хајде, стрико, да идемо у чету.” Стриц пристане и пођу. Идући путем сустигну једнога чоека ђе води два брава на узлици. Тада рече синовац стрицу: „Хајде да украдемо сна два брава.” А стриц му одговори: „Како ћемо, јадан био, украсти, кад их води за узлицу?” А он му рече: „Ласно ћемо их украсти, пусти ти мене.” Па онда отиде побрзо напријед, па изује један опанак, па га баци на пут куда ће ударити онај с бравима, па се сакрије украј пута. Кад наљезе онај што ћера два брава, дигне опанак па га опет бади говорећи: „Што ће ми ови један?” Чувши то синовац отрчи опет напријед, па и други опанак изује и баци на пут, па се опет сакрије. Кад онај с бравима опет наљезе, и види још један опанак, онда му буде жао што онај први није узео, па свеже своја два брава крај пута за једно дрво, па се поврне да га узме, да оба састави. У томе | се они пришума па одријеши два брава и одведе стрицу. Послије тога пођу даље стриц и синовац да четују. Идући тако виде једнога чоека ђе оре њиву су два вола. Тада рече синовац стрицу: „Хајде да му украдемо једнога вола из рала.” А стриц му одговори: „Како ћемо, јадан био, украсти вола испред чоека?” А он рече: „Ласно ћемо украсти. Но пођи на они камен па сједи и вичи једнако: „„чудим се,”” па кад он дође к теби да те пита чему се чудиш, а ти му кажи да се чудиш њему што оре на једном волу.” Стриц послуша синовца, отиде и сједне на камен па га стане вика: „Чудим се! чудим се!” Кад се ономе чоеку што ораше већ додија слушајући га, устави волове, па отиде и упита га: „Чему се чудиш, јадан био?” А онај му с камена одговори: „Чудим се тебе што ореш с једнијем волом.” А орач му одговори: „Не орем с једнијем него су два.” Пa ce брже боље врати к ралу да види јecy ли му обадва вола, кад тамо, а синовац се пришумао и украо вола из рала. Тако стриц и синовац ућерају вола и два брава. Идући отоле дођу на једну пећину. Онђе стану па закољу једнога брава, огуле га и припеку. А пошто га испеку, онда стриц рече синовцу: „Хајде да једемо.” А синовац му одговори: „Сад ћемо, | стрико, док се мало охлади. Него дотле ми хајде да се плашимо, па који кога поплаши, онај први да почне јести.” Стриц пристане на то, па изиђе пред пећину и стане баукати: „Бау! бау! бау!” А синовац му одговори из пећине: „Не бојим ти се ја баукања; ти си, стрико.” Тада уђе стриц унутра, а синовац изиђе на поље па узме мјешину од закланога брава, те је напуше па удри по њој палицом и вичи: „Јаох за Бога! нијесам ја, него стрико.” Стриц у пећини кад то зачује, препадне се мислећи да је дошао онај што су му браве украли, па на другу страну бјежи дома без ништа, и тако синовцу остане, све. — Ко умије, њему двије.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 166–168.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.