[Ко се оно брдом шеће]
Ко се оно брдом шеће,
Није л' когод рода мога,
Да поручим мајци својој,
Да ми сеје моје не да, —
Да је не да у самоћи. 5
Нек је даје к’о и мене:
У д'јевере нежењене,
У заове — непрошене.
Кад ја хоћу у род поћи:
Један дјевер коња седла, 10
Други дјевер коња узда,
Заовице бисер нижу,
А свекрва торбу спрема.
Бабо сједи, па бесједи:
»Снао моја, жарко сунце! 15
Кад ти уђеш у горицу,
Завиј лице у ридицу;[1]
Кад изидјеш из горице,
Извиј лице из ридице,
Ко те сретне, нека рече: 20
»Чије оно жарко сунце?
Благо двору, у коме је,
И јунаку за киме је«.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
