Пређи на садржај

Коњи Раде Петровића

Извор: Викизворник

* * *


Коњи Раде Петровића

Силан газда Петровићу Раче
К’о вилован на коњима скаче.
Кад низ брдо на њима полети,
Рекао би да ј’ Илија свети.
Он их тешко на уздама држи 5
Јер су, браћо, од волова бржи.
Када крену ка Карловцу граду,
Би рекао иду на параду.
Виче Каран из Церовца Пајо:
„Бјеж’те, људи, све погази Рајо!“ 10
Ко гођ види, тај у страну бјежи,
Сто педесет већ рањених лежи.
Сав је Турањ изиша’ па гледа,
То се благо уставити не да.
Иза подне око чет’ри сата 15
Све Мостање затворило врата,
Пршти камен и чује се џева
К’о да лети десетак пужева.
Кад је стига’ до Карловца града,
Навалио, браћо, купац сада. 20
Кад на коњ’ма ребра пребројише,
За пазар се одмах одлучише.
Сад му веле градски комесари:
„Ајде, момче, деснога отпари
И са њега скидај орму доље, 25
Прими новце, учинићеш боље.
Баш нам таки треба под кочију
Кад возимо градску госпоштију.“
Мило Раји и брк му се смије
Што му нуде стотинарке двије. 30
Код погодбе ту настаде граја
Јер сви оће да им прода Раја,
Ал’ он каже да продати неће
Јер му други сам кола не креће.
Он је длане трудио и греба’, 35
А и сам их под кочију треба,
Већ их пути ђе ће наћи ваке:
Два лабуда а без мане сваке,
Јанкац Вујчић од Вељуна стари
Кад купује и он длаку спари. 40
Хајде к њему ко купити жели:
Два лабуда као снијег бијели.
Једнаки су, не знаш ко је који,
За потећи краве се не боји.
Још су два у Велемира Џине, 45
И он држи увијек ждријепце фине.
Неђе горе купио у Лици,
Обадва су његови врсници,
Канџија им ни потребна није
Јер их Џино са тољагом бије. 50
То вам кажем па бирајте саде
Јер мрцина више не имаде
По Вељуну ни около њега,
Већ по који што је у гроб лега.
Ваке пјесме саставља и ради 55
Џибо што вас сахарином слади;
Зато што за мотику не мари,
Па још прича: крив је Маркан стари,
Маркан стари све са пјесмом квари.
А сахарин то су добре ствари, 60
На њему се сад заради пара,
Па нек Маркан луде пјесме ствара.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 208-209.