Косово
| Косово Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1857. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Косово
Где преста закон, нестаде греха,
Не чујеш плача, не чујеш смеха;
У пусту земљу, у стене голе
Срце ме зове...
Камен до кама, стена до стене,
Небу се дижу, крвљу појене,
Храстови над њим' гордо се шире,
Громове, муње, међ' собом мире;
Тамо развале — раке крваве
Негдашње снаге, негдашње славе!
Многих јунака ту кости леже,
Из њих се после ор'о излеже
И с овог света горе одлета,
Да јаде наше небу докаже.
Пода мном поље од крви наше,
На њему паде све што бејаше!
Ту царе Лазо, ту сунце зађе,
Ту девет миле изгину браће,
Ту с дружбм давно Обилић спава! —
Косово равно!... Рано крвава!...
Ту паше нема за мирна стада,
Где кости леже многих хиљада;
Ни са њих тече изворна вода,
Крв где је текла целог народа!
Песмицу славуј не пева мали,
Где бесан хајдук џевердар пали;
Тек ветар хуји... врани гаврани
Унапред гракћу о новој храни...
Севкају муње, громови буче.
Посред олује ја, јунак, стојим,
Нити се муње ни грома бојим,
Та мене срце на страшно вуче!
Виша су дела мојих оцева,
Нег' да ј' уз гусле унуче пева:
Глас грозе, страха, грома, олује,
Уз песму треба громко да хује,
Да чује свете, чују нељуди
Громовну песму србињских груди!...
А кад ми старост косе почупа,
Дршћућа нога већ гробу пође,
Нека ми човек гроба мимође —
Глас човека нек вихор заступа!
|