Што се чује у Копчића двору
Ил’ је радост ил' голема жалост?
Није радост, већ голема жалост:
Умрла им Алибеговица.
Остало јој троје сирочади: 5
Кадуница од дванаест година,
Син Мухамед од седам година,
Ханумица од три годинице.
Свако жали Алибеговицу,
А највише кћерка Кадуница: 10
Она кука као кукавица,
А преврће као ластавица!
Тјешиле је по двору робиње:
„Немој плакат наша Кадунице,
Ако ти је а умрла мајка, 15
Велик' ти је шићар оставила,
Сребра, злата и безброј дуката,
Три сандука сама бурунџука,
Осталоме ни хесаба нема."
То се чудо по свијету чуло. 20
За то чуо босански везире,
Па он пише књигу на кољену,
Па је шаље Копоић Алибегу.
Шта је њему везир накитио:
„Ето књиге, Копчић Алибеже, 25
У мен' сарук бијела замбака,
У теб’ стручак ружице румене,
Устргни га, па га пошљи мени,
Да помјешам с бијелим замбаком!"
Кад Алибег књигу прегледао, 30
Он се фати дивдт и калема
И хартије књиге без јазије,
Па везиру ситну књигу пише:
„Чујеш мене, босански везире,
Није моја за удају Када, 35
Ни њезина плећа за кавада!
У струку је као шибичица,
А у лицу као наранџица."
Кад је везир књигу проучио,
Он је књагу другу направио: 40
„О, бога ми, Копчић Алибеже,
Јесте твоја Када за удаје
И њезина плећа за кавада.
Што ј’ у струку као шибичица,
То је када соја господскога, 45
Што ј' у лицу као наранџица,
Скоро јој је умријела мајка,
Опреми је па је пошљи мени!"
То се бегу ино не могаше,
Већ опреми своју милу кћерку, 50
Уз њу спрема тридес’ робињица
И још више тридес' и три роба,
Па је шаље босанском везиру.
Када ју је везир угледао,
Са пенџера на срчали дурбин, 55
По сахата пред њу ишетао.
Узе Каду у свилену пасу,
Однесе је у своју одају,
Па је за се нићах учинио
И са њоме пород изродио. 60
