Кол'ко је село големо,
још тол'ко нек је големо,
неје се мома родила
какву смо синоч довели,
убаву Стану Поломку, 5
ама јо’ груба премена,
сиње-зелене доламе.
Када је било ујутру,
свекрва Стану премени
све у свилено-алено. 10
Синула Стана к’о слнце,
све у Стану гледало,
'ватила Стана од очи,
од ветра и од човека
и од проклета Турчина 15
Девет јо’ бабе бајале,
пак си је Стана умрела.
Станин ми војно привика:
„Ој, Стано, млада невесто,
ја те се нес'м наљубил 20
од твоји, Стано, срамове!"
