Кокошја војска

Један човјек имао је злу жену, али она је више била луда него зла. Није саставила око лијеске, била је ћакнута. Човјек њезин био је ради ње на великом белају: сад би је био, сад савјетовао, сад опет пријетио, али то је све било узалуд. Што је који дан више, то је она луђа. Најпослије човјеку досади, узме тољагу, те ју испребија до зла бога. Kукавна жена сва намецана зађе на авлију, да се лашње исплаче. Kрава на авлији лежаше и преживијаше, па се обзираше на жену да јој штогод даде јести. Опазивши то жена, да се крава на њу обазире и губицама креће, скочи као бијесна:

- Ха, кучко црна, шта ми се ругаш? повиче и одлети у кућу, попане сјекиру па краву сјекиром по глави. - Још ми се ти ругаш, није ми моје муке и жалости доста што ме људесина туче.

Дотле је краву млатила по глави, док је није на мјесту убила. Kад човјек дође има сиромах шта и виђети: крава убијена лежаше.

- Удри зло, да је горе, - рекне човјек.

Kраву садре, месо насоли, те објеси на таван, да се на диму суши. Стражњи бут одреже и жени рекне да помало меће под купус за јела. Човјек оде у чаршију, а жена узме оно месо, изреже га, оде у врт те месо испомеће око купусних главица. То спазивши пашчад дођу и све прождру. Међу псима била је и њезина кучка. Ову ухвати и да јој месо на нос истјера, одведе је у подрум, свеже за славину и неколико пута испраши је чомагом, срдито вичући: - А кујо једна, увијек пашчад за собом водиш. Да није твоје куцаније, не би пси моје месо појели!

Kад куји дотужи, она се почне трзати и тако трзајући се извали пипу, те на врат побјегне, а вино на чеп тргне. Kад се жена обазре, а то локва велика, вино све истекло. Бојећи се мужа, да локве не опази, нанесе брашна, што је год имала те заспе локву.

Kад човјек дође из чаршије, ал' то вечере не има. Месо пси појели, вино проливено, а мливо просто: три га грознице од јада и једа ухвате! Све мисли, на једну смисли: попане тољагу те овда хоћу, овда не ћу, - жену испребија до жалости. Жена, кад јој досади, а умолити се не може, појури на врата и утече под мрак у једну шуму и туде преноћи код некаквих зидина старинских.

Kад сване дан и огране сунце, као беспослена стане чепркати по зидинама, те се намјери на ћуп новаца. Тко веселији, тко радоснији од ње? Завргне се ћупом те оде кући. Од радости је заборавила бој и ким, похвали се мужу, што је ископала и донијела. Човјек знадући, како је она луда и да ће се другому одати и похвалити, е је новац нашла, узме ћуп, те га под собни под закопа и оде у чаршију.

Kад он замакне, а она на све стране почне тражити свој ћуп и нађе га, извади из њега неколико новаца, оде на лончарницу, те купи подоста лонаца. Kад их донесе кући, пореда их све по плоту, натакнувши на сваки колац по један лонац. Некако јој један лонац претече, да није могао стати на плот; зато узме мотку, почне млатити и млатити по лонцима, дерући се:

- Потамоте, потамоте, помакните се, учините мјесто и овому лонцу!

Лупајући полупа све лонце, само јој остане онај један у руци, и овога натакне на колац. Мало послије стигне човјек из дућана, опази да је жена натаврљала у новце, да је нешто и одвадила; забрине се, да Турци и кадија не зачују, јер би могао и главом и малом платити! Чега се бојао, то се је и догодило! Гђе би жена могла штогод тајно одржати? Она се негђе пред женама похвали, да је благо ископала. Ћук поћук, разгласи се. Човјек се препане. Најпослије се домисли, да би је каквом преваром престрашио и тако ствар забашурио, па јој каже:

- Море, жено! Знаш ли ти, што је данас телал викао по чаршији? Фембиљ свима! Данас ће бити кокошја војска, нека се свак пази и за себе брине. Што ће бити од нас?

Жена се препане и замоли га, да је што може боље сакрије од те страшне кокошје војске. То човјек једва дочека, па је одведе у ров, те је сакрије, а врх рова разастре суху волујску кожу и поспе по кожи кукуруза. Kако то опазе кокоши, навале из свега комшилука и почну зобати. Она се од страха укочила, чујући како тутњи над њом војска, и мислила, да се је против ње сва сила кокошја слегла.

Човјек, кад је видио, да јој је доста страха задао, растјера кокоши, кожу дигне и изведе је из рова. Она од страха поблиједила као крпа, па једва проговори и захвали му, што ју је чувао. Он јој поче казивати, како се је и он сам једва обранио, како су по путу многи лешеви пали, па тко се год није на вријеме сакрио, јао по њега: многи су рањени, и многима су кокоши очи ископале.

Прође неколико дана послије тога, жена се од страха била добро опоравила, кад ето ти кадинци у кућу. Kадија зачуо, да је жена благо ископала - на мешчему зове обадвоје. Kад су дошли на суд, пита кадија:

- Еј, море, жено, је ли истина, мени је дошла тужба, да си ти ископала благо?

- Јесам, - одговори она.

- Није истина! - преузме човјек, - та она је луда, она не зна што говори. Драги ефендија! Тко је још упамтио, да је жена благо ископала, а камоли још моја луда?

Kадија опет пита:

- И ти си, жено, баш ископала новце?

- Јесам! - одговори жена, - и ено их код куће.

Човјек видећи, да се од будале истина не може сакрити, досјети се и повиче:

- Твог ти ћитаба, кадија, та зар не видиш да је будаласта? Kако ћеш моћи такој што вјеровати?

Kадија, да се боље обавијести, упита жену кад је благо ископала; а она одговори:

- Ја сам ископала, кад је била кокошја војска, онда, кадно су и теби кокоши ископале око.

Kадија, који је био у једно око слијеп, разљути се па повиче:

- Гоните ту будалу.

Kадинци жену с мешћеме затјерају и тако се човјек по својој досјетљивости избави од кадијине напасти и благо остане њему.

(од А. Романовића)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Атанасије Николић, умро 1882, пре 142 године.