Ковач (1905)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алекса Шантић

Ноћ мрачна и пуста. Мраз хвата и бије.
У чађавој изби кује ковач стари;
На домаку огња лице му се жари,
Низ космате прси зној потоком лије.

Под ударом снажним лете искре крупне
К'о да се метеор расипа у ноћи,
И он, с тешким маљем у овој самоћи,
Изгледа к'о симбол снаге недоступне.

Труди су га часи створили у челик -
О, како је зоран! О, како је велик,
И сјајан к'о вече на врсима јела!...

И докле по селу шушти грмље драче,
Он гаравом руком замахује јаче,
И с наковња лети снопље златних стрела...