Кобна тајна/6

ЧИН I

Шеста појава

ШЕСТА ПОЈАВА

Аксентије; мало за тим Јелица и Динко.

АКСЕНТИЈЕ:
Нема никог ... Леонора оде ...
Мјесто ј’ ово сасвим заклоњено;...
Овдје, овдје дакле. Дјецо моја
Приступите брже. Имам с вама
Разговора, ком се не надате.
ЈЕЛИЦА
С нама, оче? слушаћемо радо,
АКСЕНТИЈЕ:
Вјечна слава на небесма Богу
Кад доживјех овај час! за мене
Он је свечан, јер двадесет пуних
Година га чеках; али за вас,
Дјецо моја, још је свечанији,
Јер чуствима до сад непознатим
Свјеже ће вам отворити срце,
Другим током окренут вам мисли,
Нов у вама одпочети живот.
ДИНКО:
Мој ујаче, чудно ли сад збориш,
ЈЕЛИЦА:
Мене чисто нека језа хвата.
АКСЕНТИЈЕ:
Ти у мени сад ујака губиш,
Ал добиваш у накнаду сестру.
ДИНКО:
Сестру! тим ми још чуднији падаш.
ЈЕЛИЦА:
Шта то слушам! да ли сам при себи?
АКСЕНТИЈЕ:
До који час биће вам све јасно.
Прије двајест година, у овај
Исти данак и тренутак, стојах
До постеље једне младе, л’јепе,
И племена господскога жене,
Која тихо испушташе душу.
Звала се је Деша.
ЈЕЛИЦА:
Оче, оче!
То је било моје мајке име,
Моје слатке мајке; сад се сјећам,
У дан овај умрла је дојста.
АКСЕНТИЈЕ:
Умирући упрла је чежњом
У ме сузне очи замолив ме
Да посљедњу испов’јест јој чујем.
Добра њена душа никакових
Неимаше гр’јехова, већ једну
Тужну тајну.
ЈЕЛИЦА:
Тајну?
ДИНКО:
Збори, оче.
АКСЕНТИЈЕ:
Прије свега заклети вас морам
Да ту тајну њенога живота
Собом ћете у гроб однијети,
Јер посљедња то јој бјеше воља.
ЈЕЛИЦА:
На то с’ кунем мртвим костма њеним.
ДИНКО:
А ја црквом гдјено почивају.
АКСЕНТИЈЕ:
Све је у том писму. Читај, Динко.
ДИНКО:
„Још девојком љубила сам момка,
„Пучанскога, истина, порекла,
„Ал достојна да га свака љуби
„И највећма узвишена жена.
„Чим то дозна отац мој, нехајућ
„Ни за молбе ни за сузе моје,
„Удаде ме за племића једног.
„Ни доброта ни младост мог мужа
„Не могоше у мени угушит
„Прву љубав. Живјела сам б’једно.
„Ал ужасна око мене пустош
„Тек настаде онда кад жалосник
„Обзирућ се на незгоде моје,
„А тражећи и сам у даљини
„Заборавност, у Сичиљу оде
„Да с’ настани послом. Кроз три љета
„Умријеше моји родитељи,
„А мужа ми олујина морска
„У превозу под Шипаном прождре.
„Удовица остах с једном кћери,
„С мојом малом Јелицом.
ЈЕЛИЦА:
Ох мајко!
Мајко моја.
ДИНКО:
„Чим та в’јест до њега
„У Сичиљи допре, махом натраг
„Он похита. Тад слободни, срећни,
„Одлучисмо да скопчамо браком
„Судбе наше, па се из отачбе
„Уклонимо испред презирања
„И мрзости нашег властеоства.
„Ал вјенчање јавно обављено
„За времена мога жаловања
„Укору би праведном подлегло;
„Па због тога и послова хитних
„Који њега натраг позиваху
„Стари мој духовник
„Тојно сврши обред тај у кући.
„Друг ми одмах за Сичиљу крене;
„Ја да кашње сљедујем му остах.
„За јединим тим радости зраком
„Који тужни обасја ми живот
„Ноћ настаде мрачна, страховита.
„Истог дана кад он ногом стаде
„На ту пусту талијанску земљу
„У ноћној га тами смртно згоди
„Нож худога осветника. Овај
„Праву жртву на коју циљаше
„У мом мужу превидио бјеше.
ЈЕЛИЦА:
Вај несреће!
Динко:
„Чувши то на мјесту
„Мој духовник од удара паде,
„Не могавши свједочбу ми брачну
„Да писмено ил бар гласно изда.
„Та несрећа тим страшнија бјеше
„Што ми крајном грожаше срамотом,
„Јер осјећах да сам опет мати;
„Мати чиста пред Богом, ал која
„Не имаше чиме да докаже
„Злобном св’јету ту чистоту своју.“
ЈЕЛИЦА:
Ох за Бога! ох за Бога!
ДИНКО:
Даље
Ја не могу ; ти продужи, оче.
АКСЕНТИЈЕ:
„Тад се склоних на шипански љетњак
„И ту сестри оца Аксентија
„Сву повјерих моју грдну б’једу.
„Та усрдна жена поста мати
„Пред свијетом па и братом самим
„Једном створу кому живот дадох.
„О мој слатки Динко!
„Морала сам крити се од сваког
„Да би могла дојит те и грлит!
„О љубави и несреће чедо
„Хоћеш л' икад моћи да и смислиш
„Све потоке врелих суза, којим
„Сваког дана купала те мати?
„Али ни то не потраје дуго.
„Ја сам ево
„Стигла крају свију патња мојих.
„Ово писмо остављам вам, дјецо
„Да братинских слаткили осјећаја
„Не лишим вас у животу б’једном.
„Ал умирућ заклињем вас свиме
„Што је свето на земљи и небу
„Да објавом ове моје тајне
„Спомен ваше тол несрећне мајке,
„Не предате људском презирању,
„Јер се никад не би вјеровало
„Да сам Динка на свијет дон’јела
„По закону божијем и људском.
„С овим писмом посље двајест љета
„Кад дорасли будете за тајну,
„Часни ће вам отац доставити
„Мој самртни благосов и жељу
„Да судбина буде с вама блажа
„Но што бјеше с вашом мајком Дешом
(Сви плачу; браћа падају на кољена)
О блажена душо, која сада
На нас гледаш с небеских висина,
Испуњавам ево твој земаљски
Најпосљедни налог (благосивља их). Како дјецо,
Очували своје мајке тајну,
Тако срећни били.
ЈЕЛИЦА:
Амин оче,
И пред тобом и пред Богом велим.
ДИНКО:
А за њоме амин ја понављам.
Аксентије:
Устаните сада утјешени,
И до смрти гојте свето чуство
Које данас у срце вам сунух.
(Оде. Они се грле.)
ЈЕЛИЦА:
Динко, ти си мој рођени братац!
ДИНКО:
А ти мени драга, слатка сеја!
ЈЕЛИЦА:
О имена милих, која звече
Стопрв данас на уснама нашим!
ДИНКО:
Доље.
ЈЕЛИЦА:
Шта је?
ДИНКО:
На путањи оној
Неко се је у један тренутак
Помолио, и тргнуо натраг.
ЈЕЛИЦА:
Нема никог;... ти си превидио.
ДИНКО:
Није можно.
ЈЕЛИЦА:
Превидио зајста:
Муцијо је горје с Леонором,
А у башти докле ја боравим
Свим слугама забрањен је приступ.
Презање те твоје преварило.
ДИНКО:
Биће ваљда тако.
ЈЕЛИЦА:
Вјеруј да је.
О мој Динко, мој пјесниче врли,
Сад појимам тајанствену силу
Која м' ув’јек теби привлачила.
ДИНКО:
Сила крви, драга сестро, коју
Једнако сам и ја осјећао....
Ну сад шта бих тајио од тебе,
И друга ме амо вукла сила.
ЈЕЛИЦА:
Каква друга?
ДИНКО:
Љубав, Јело, силна
К Леонори љубав.
ЈЕЛИЦА:
Ха! истина?
А и она, знаш ли? тебе љуби.
ДИНКО:
Може л' бити?
ЈЕЛИЦА:
Сама ми је јутрос
То открила.
ДИНКО:
Јутрос? тад је ово
Дан најљепши у животу моме.
ЈЕЛИЦА:
Биће и њој такав; о љубави
Твојој сумња, а сад када чује…
ДИНКО:
Желиш ли ме спокојна и срећна?
Тад јој ништа о мени не казуј.
У радости љубав одаје се
Па би могла и њу посве лако
Пред Муцијом одати, а онда
Врата би се поносна вам дома
Затворила преда мном за свагда.
ЈЕЛИЦА:
Да ни мени ни њој већ никако
Не приступиш? То не; право имаш.
Шутање је нужда. Ал овако
Какав тужан предстоји вам живот?
ДИНКО:
Не брини се с тога; једна мисо
Зри полако у памети мојој.
Па ти шути док је не остварим.
А сад збогом до вечерас. Буди
Пред господом обазрива са мном.
(Оде)
ЈЕЛИЦА:
Мој једини, мој премили брате!...
Вратићу се у црквицу да се
Мајци мојој помолим на гробу.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.