Коб

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Коб
Писац: Владислав Петковић Дис


Vladislav Petković Dis.jpg


                  
КОБ

То рећи данас ја не умем више,
То што ме боли и болове гуши,
То што ми поглед као облак брише,
То што ме труне, што ми снагу суши,
То зашто сан мој на сан не мирише.

Једва се сећам да сам бољи био,
Једва осећам зло како ме стеже;
Изгледа да се пут живота скрио,
И нека рука да злокобно веже
Мој дух за земљу и за свет немио.

Сад бих сањао, сан од мене бега;
Сад бих живео и крај овог света;
Сад бих волео, и то више свега;
Ал' све то мени чудновато смета:
Сан, живот, љубав, сад су моја стега.

Све ми се чини немам воље своје;
Ствари и људи сад постоје за ме.
Изгледа да су мисли, жеље моје,
Постале сенке, нека врста таме.
Моји су дани данас једне боје.

Видим да данас више немам неба,
Да моје очи за њим и не маре;
Видим да мени још једино треба,
Да губим мирно све навике старе
У ветру трулом што ми дух колеба.

Тако је дошло сад и ово доба,
Где каткад чујем грактање гаврана:
И тада гледам изглед свога гроба,
'Ладан остатак снаге мојих дана.
И како дише равнодушна злоба.

И тад преживим у дну моје ноћи
Први сан ствари, кад им сунце зађе;
И ту осетим да нема помоћи,
Да живот и смрт јесу исте грађе,
Да тоне снага што ми даје моћи.

Велики понос, моја вера труне —
Трунуће зато док имају снаге;
Црни облаци видик рада пуне,
Моја прегнућа и часове благе.
Пуст живот гледам к'о владар без круне..

Дошло се довде, али не знам како;
Не знам због чега дан слободе спава;
Не знам да л' живи зора и мој пак'о,
Та стара зора и поднебља плава,
Где сам волео, а где сам и плак'о.

Је ли то старост и воље и вере,
Ил' умор дубок, миран и без лека,
Ком не знам узрок, простора и мере?
Ил' сам ја израз трулежи мог века,
Која тка задах и свуд немар стере?

Ил' то корача дух пропале среће,
Пропалих мисли, напора и снова,
Као опело за мртво пролеће,
Као залазак сунца и брегова,
Као коб моја да заборав сплеће?

Ил' је коб моја, што у дане ове
Осећам руку како мирно пише
На моју љубав, мисли и на снове
Име, које ми на крст црни дише,
На крст што носи све радости нове?



Извори[уреди]

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 80-81.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 102 године.