Кнез од Семберије/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   VI VII VIII   ►

VII

ИВО, БОЈА, ПРЕЂАШЊИ

КНЕЗ ИВО (Излази из куће носећи три кесе, за њим Боја која остаје на степеницама код врата кућних): Ево, све благо и све богатство моје, Кулине. Бабо ми је ово стекао са оном старицом тамо (показује Боју). Ево ти прва кеса, (баца кесу на ћурак) ево и још једна, беже, (баца) ево и пошљедња, беже, (баца и трећу касу). Ево, дадох што имадох; дадох све, што ми је још бабо и дјед стекао, у кући ми није ни мангура преостала. А преко тога ето дваестак рушпија и нешто гроша сиротињског новца, што су моји кметови положили. Је л’ ти доста, беже?
КУЛИН: Знаш ли, болан не био, какво робље ја водим собом. То није кљасто ни богаљасто, није старо и онемоћало, већ све здраво и младо. Знаш како је што Јадар роди, а Дрина запоји; продаћу ја то како нисам скоро. Ту не има ни хиљаду рушпија? Та, да видиш, Иво, само ону дјевојку, што је из Добрића водим, сваки харем дао би за њу, колико за све друге. Хоћеш ли да ти доведем робље, да га прегледаш?
КНЕЗ ИВО: Не, нећу; ја га не купујем, већ га откупљујем.
КУЛИН (Своме пандуру): Иди доведи ону дјевојку! (Пандур оде).
КНЕЗ ИВО: Ја ти, беже, дадох што имадох, у мојој кући више није ни пара заостала, а да је, и њу бих ти дао, не бих пожалио.
БОЈА (Силази низ степенице): Заостала је, сине, ево овдје, (Вади из њедара) и осам низа рушпија; њима сам се некада китила. (Баци низе на ћурак). Давно леже на дну сандука, а чувала сам их да снаху моју њима окитим.
КНЕЗ ИВО: Хвала ти, мајко! Зар ти није доста, беже?
КУЛИН: Мало је, Иво; гдје су три тисућа, а гдје ово што лежи.
КНЕЗ ИВО (Бори се и домишља): Беже, ти знаш оне моје двије њиве међашкиње у Дворовима?
КУЛИН: Знам их, добре су.
КНЕЗ ИВО: И оне леже тамо на ћурку.
ПРВИ КМЕТ: Ејвала ти; кнеже, ал’ шта ћеш ти затим?
КНЕЗ ИВО: А шта ће она сиротиња?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.