Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/39

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   XIV XV XVI   ►

XV

КНЕГИЊА, ТОЛ

КНЕГИЊА (Усхићена позивом Госпавиним пружа руке као да би хтела загрлити победу и полази тамо одакле би да је сагледа шапћући узбуђено.): Победа!... Победа!...
ТОЛ (Не мичући с места, мирно и хладно): Куда ћеш?
КНЕГИЊА (Порази је појава Толова. Са њена лица на мах ишчезава усхићење, клоне и спушта руке, остаје на месту те са сттрхом детета гледа Тола који не скида очију са ње).
ТОЛ: Куда ћеш, питам те?
КНЕГИЊА (Престрављено, гласом кривца ухваћеног на делу): Тамо... победи!
ТОЛ: Чија је то победа?
КНЕГИЊА: Наша... његова... Мозова.
ТОЛ: Мозова?
КНЕГИЊА (Ћути).
ТОЛ: А овај скрхани мач?
КНЕГИЊА: Мозов је!
ТОЛ: Овде скрхан мач — тамо победа; победа Мозова коју ти зовеш нашом победом? Ко овде игра: људи са Богом, или Бог са људима?!
КНЕГИЊА: Слава и част Кројина измирила нас је, и, пред војском победном, кнежев је мач у руци Мозовој.
ТОЛ: Тај мач му даде ти?
КНЕГИЊА (Обори поглед).
ТОЛ: Гле, жено, шта лежи пред тобом: један скрхан живот и један скрхан мач и са окрашја тога жалосног, ти хоћеш даље, хоћеш победи! (С поља се чује клицање.)
КНЕГИЊА (Чим чује клидање њој се озари лице и пружа руке тамо, али управља поглед Толу као да очекује његово одобрење.): Хоћу тамо — хоћу победи!
ТОЛ: То није твоја победа!
КНЕГИЊА (Немоћно покушавајући да се буни): Зашто ми браниш? — Шта хоћеш? Ко си ти?...
ТОЛ: Ја сам истина; она истина коју прошлост, када са себе стресе бајке китњасте, шаље потомству ради поуке; ја сам дух, онај дух који је никао из овога камена и вије се над овим горама да будно бди над садашњошћу и задржи јој мах кад ова сегне да прошлост омрчи!... Ето, то сам ја, а питаш ли се, жено, ко си ти? Хоћеш ли то да знаш? Тад не чуј! У часу кад Господ хтеде да казни ову стопу крваву, он теби, жено, лепоту дарова и доведе те у наше планине. Од тога дана завитлаше помамни ветрови по нашим горама и злослуту песму зли дуси запеваше. Деца ових кршева, која су дотле загрљена ишла у смрт, мрко се погледаше. Неправда роди мржњу, мржња освету, а освета издају и, младо и вито слабло слободе, које је никло из гробова попадалих, поче да нагриза црв. Моз оде у одметништво, доведе туђинску војску, прели нам крвљу горе и долине и победи да скрха свој победнички мач; Владеније оде у издају, пошто је кнезу забо у груди мач.
КНЕГИЊА (Цикне): Он?
ТОЛ: Да, он.... његов је злочин то! (Показује на одар) И у име кнежево шта учини ти да осветиш злочин тај? Кнежев мач, који живоме нико није могао узети, мртвоме ти, жено, из руку истрже...
КНЕГИЊА (Под тешкнм је боловима које јој оптужба Толова наноси Она нема снаге да се брани нити да говори, што, гушећи се, покушава.): Не оптужуј... престани!... У чије име ме оптужујеш?
ТОЛ: У име гробова из којих нам је никла слобода. Нас мало је, а слобода је скупа, прескупа, и као лихвар дуг тражи крви бездушно. И свака кап крви деце наше која се за слободу не пролије, суза је која капље из мојих очију, и свака кап крви деце наше које се за тај дуг не уложи, кап је свете причести која се из путира прелила. У име те крви те оптужујем!
КНЕГИЊА: Зар крв на моју главу?!... Шта сам крива ја?!
ТОЛ: Твоја је криваца твоја лепота, а злочин осмех твој!...
КНЕГИЊА (Споља се чује победнички усклик, она цикне и полети тамо): Победа!...
ТОЛ (Заузина њено место крај одра): Куда ћеш? Није ти место тамо? То није твоја победа!
КНЕГИЊА (Клоне и пође да се врати одру).
ТОЛ: Ни овде није твоје место. Напустила си га и издала!
КНЕГИЊА (Очајно кршећи руке): Па где? Где?... Где измеђ смрти и победе?...
ТОЛ (Ослоњен на одар н не испуштајући кнегињу из очију): Чуј, жено, ову причу!... На мутној Бојани, на погледу мора сињега, диже се поносно тврди Скадар-град. Три брата, три Мрњавчевића, зидала су га три пуне године, ал’ никад послу краја јер, зла вила за ноћ би порушила све што би браћа за дан назидала. А отуд, са далека истока, допирао је до ових планина нејасан глас о некој сили незнаној која је мора препловила те као оркан руши државе и уништава народе. Требало је дићи град, јер ко зна неће ли сила та допрети и до наших планина. И браћа наставише брижно посао залудан, а вила зла свој посао злокобан. Али знаш ли ко беше та вила зла?... То беше братска неслога. Мрњавчевићи, Вукашин, Гојко и Угљеша, светла властела, беху само три имена за једну душу, срце и руку. Ал’ дође међ њих лепотом заносна супруга Гојкова и пред лепотом том јуначки задрхташе мачеви. Са усана им ишчезе осмех братске љубави и душе им поче да рије црв мржње и неслоге. А неслога не зида град. Све што би слога за дан сазидала, за ноћ би братска неслога срушила. Наиђе тад пред њих старац један сед и рече им: „Залуд зидате град, назидати га нећете све док у темеље не положите најскупљу жртву, све док не узидате најлепшу међу вашим женама!”... То рече старац сед. А најлепша међу женама беше Гојкова млада супруга, ал’ нико не поуми да начини жртву ту. Боље нек нема града но да буде гроб женске лепоте; боље нека не буде престола Мрњавчевића, ал’ нека стоји престо са којега женска лепота царује. И напустише браћа зидање, а време поче разорават’ темеље. Дотле се неман она с истока све више и више ближила и тутањ потмули, као гром далеки кад непогоду казује, гласио је већ близину силе те. Земљу је требало бранити, град се морао подићи, ал’ где ће га зидати братска неслога. Тад Гојковица млада виде да је с ње ово зло, и узнесе се величином душе над величином лепоте, стаде пред браћу и рече: им: „Ближе се дани тешки, дани зли. Отаџбини би требало слоге браће Мрњавчевића, а мене ради међ њима је неслога. Ја ево дајем себе, узидајте ме у градске бедеме, нек се на мојим грудима узнесе поноснс нови Скадар-град, о чије ће се бедеме разбити моћ силе незнане!”... (Дуга пауза. Посматра кнегињу на коју је прича учинила силан утисак...) И, узидаше браћа најлепшу међу женама те слога поче понова зидати и ниче Скадар-град и дочека јуначки силу незнану, (Пауза). Чу л’, жено, ову причу?
КНЕГИЊА (Престрављено, скоро не дишући, она слуша причу ову као несрећник коме се чита смртна пресуда. Што даље у причу Тол залази, то она све више губи храброст и предаје се све више тамним мислима које јој душу освајају и изазивају у ње мрачну одлуку. Пред крај приче, кад Тол наглашава пожртвовање младе Гојковице, она претрне и задржи у грлу крик који јој се отео из душе и од тада оиа грчевито маше рукама једва чекаЈући да Тол завржи причу. На крају приче она се прибере и мири се одлуком која јој већ ниче у души)...: ... Беше л’ то прича, Толе?...
ТОЛ: То стара прича казује!
КНЕГИЊА: Беше л’ то прича, Толе, ил’ можда... пресуда?
ТОЛ: Пресуде Бог изриче, људи не!
КНЕГИЊА (Стресе се целим телом): Ха!... разумела сам је... са оног света долази је л’?... Казуј, ти си кнежев дух?
ТОЛ: Ако ти душа дршће преда мном, тад сам кнежев дух!
КНЕГИЊА: Пресуда, јест, то је пресуда!... Мало час чух ти оптужбу, а сад пресуду!... Са оног света долази... поговара јој нема, нема порицања, тешко оном ко јој се не потчини!... Узидајте ме, ево узидајте ме у темеље Кројине, нек се на мојим грудима узнесе Кроја поносно... нек јој то снаге да, да никад више и ни пред ким ове зидине не задршћу... То каже стара прича, Толе, је л’? То тражи стара прича, Толе, је л’?


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.