Кличе вила са врх Требевића,
она зове Милетића Анђу:
— Чујеш, Анђо, сиња кукавице,
синоћ ти се оженио драги.
Кад то зачу прелајепа Анђа, 5
скочи млада ко да се помами,
она цвили кано гуја љута,
а преврће кано ластавица.
Иде Анђа у шикли одају,
бијело свлачи, а црно навлачи 10
па одлаза Босни води хладној.
Кад је бала Босни на обали,
овакву је ријеч бесједила:
— Бог убио сваку моју другу
која држи вјеру у јунаку! 15
То изрече, па у Босну скочи.
Утопи се Милетића Анђа.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 477.
