Кликовала Херцеговка вила
сред Мостара, малог Цариграда,
врх џамије Карађоз-бегове:
— О, џамијо, Карађоз-бегова,
шта си, клета, богу згријешила, 5
да те бију муње и громови?
До три пут те вријеме удараше,
све ти алем на земљу падаше.
Или ти је земља сиротињска,
или ти је камен од вакуфа, 10
или су ти ђерзи мујезини?
Из џамије нешто проговара:
— Ниј’ у мене земља сиротињска,
нити ми је камен од вакуфа,
већ су мени ђерзи мујезини! 15
По ноћи се пењу на мунару
па гледају цуре по Мостару
и невјесте скоро доведене.
Криво уче и џамију бруче!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 188.
