Мајка Фату рано буди:
»Устан гори, не дигла се!
Каменом се каменила,
Мрамором се мраморила —
Твоје друге ураниле, 5
Румен-ружу потргале«.
И уситаде л'јепа Фата,
Она иде под ту ружу,
Ту се Фата окамени,
Мрамором се омрамори. 10
Када њима бајрам дође,
Сваки братац иде секи,
Јадан Мехо секе нема,
Већ он иде прежалостан
Свом камену мраморноме. 15
Из камена суза тече:
Њему камен проговара:
»А бора ти, брате Мехо,
Упитај ми милу мајку —
Носи ли јој камен воду? 20
Мете ли јој мрамор дворе?«
Референце
Извор
Саит Ораховац: Старе народне пјесме муслимана Босне и Херцеговине (са уводном студијом), Сарајево, "Свјетлост", 1976., стр. 649.
