Кладушин Мујо и Костреш харамбаша (Фоча)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Кладушин Мујо и Костреш харамбаша (Фоча)

0001 Закукала кукавица сиња
0002 У Кунари на високој грани,
0003 Она кука, кад јој вакта нема,
0004 Усред зиме, кад јој није вр’јеме.
0005 А то није кукавица сиња,
0006 Веће мати Бојичић Алије.
0007 Довикује Бојичића сина
0008 На мезару, јер јој погинуо:
0009 »Јесу ли ти шимшир-техте тешке?
0010 Је л’ се земља у очи насула?
0011 Долазе л’ ти суруџије често,
0012 Суруџије па и сувалџије?« 
0013 Из мезара нешто проговара:
0014 »Није мени црна земља тешка,
0015 Нит се, мати, у очи насула,
0016 Не долазе суруџје често,
0017 Суруџије, па ни сувалџије,
0018 Свијем сам им џевап учинио.
0019 Већ ми моја додијао мајко,
0020 Додијао Костреш харамбаша
0021 Од Приморја града бијелога,
0022 Долазећи сваке хефте дана;
0023 Пропни коња уз мезара мога,
0024 А копљетом гађа у мезара,
0025 Довикује мене погинута,
0026 »»Устан гори да се сијечемо!«« 
0027 Мртве ноге ходити не могу,
0028 Мртва уста зборити не могу,
0029 Мртве руке не чине мејдана.
0030 Док ти бијах у Крајини, нено,
0031 Те у мене доста бје јарана
0032 По кафама и по мејханама;
0033 Сваки вели:« »Наш Алија побро,
0034 Да л’погинеш ја л’ допанеш рана,
0035 Сваки би те осветио побро.«« 
0036 Кад погибох, мемадем дермана.
0037 Веће моја, родитељу, мајко,
0038 Пипни печу, оргни фереџу,
0039 Хајде мати у Кладушу Мују,
0040 Селам ћеш му мати од Алије,
0041 Неће л’ изит, те осветит мртва.« 
0042 Отле јадна мајка путујући,
0043 Танкој кули на Бојково сиде,
0044 Мати ноћи, ал добро урани,
0045 Припе печу, огрне фереџу,
0046 А у руку бијелу тојагу.
0047 Стара Мују сиде у Кладушу,
0048 Опази је, па Халила виче:
0049 »Ето миле Алијине мајке,
0050 Хајде сине, извед’ је на кулу.« 
0051 У млађега поговора нема,
0052 Скочи Халил те дочека мајку.
0053 Изведе је на бијелу кулу,
0054 Селам даде, прихватио Мујо.
0055 Попи кафу, одмори се мајка,
0056 Па Хрњица бесједио мајки:
0057 »Ој помајко, Алијина мајко,
0058 Шта је тебе мени дотјерало,
0059 Те си дошла јадна мила мајко,
0060 А тко ти је учинио криво?« –
0061 »није нико учинио криво.
0062 Алија ти селам опремио,
0063 Освећуј га, макар погинута!« 
0064 Мујо онда зовну на Халила.
0065 »Хајде мога узјаши ђогина,
0066 Па га гони, сине, низ Удбину,
0067 А до куле Осман бајрактара.« 
0068 Скочи момак на ноге од тала,
0069 А ето га на подрум ђогину.
0070 Па Мујова узјаха бјелана,
0071 Оде кули Осман бајрактара.
0072 Кад големо чудо опазио:
0073 Осман добра извео дорина,
0074 Те тимари коња на авлији.
0075 На Осману љетна ђеисија,
0076 Свилен јелек до свилан паса,
0077 А на глави фесић-меџидија,
0078 Испод феса перчин до појаса.
0079 Селам Халил бајрактару дава,
0080 Бајрактар му селам прихватио.
0081 »Селам ти је Мујо премио,
0082 Јаши коња, поведи ордију,
0083 Ваља вама ићи четовати.« 
0084 Осман двије пушке испалио,
0085 Па он себе и дората спреми.
0086 Састаше се три’ест и три друга,
0087 А отале коње појахаше.
0088 Кад су кули Мустафиној били,
0089 Мујо хода, а ђогина вода.
0090 Хоће Халил, ал не да му Мујо,
0091 Мујо оде, Халил остануо,
0092 Сузе труни, а сестра га пита:
0093 »Је л’ ти жао, што не пође с Мујом?«-’
0094 »Јест дјевојко, пребољет не могу.« –
0095 »Де Халиле, моје д’јете драго,
0096 Прти торбу, а струку претури,
0097 Узми пушку, хајде путујући,
0098 Па ћеш Ђули валовитој сићи,
0099 А до куле Ђулић бајрактара,
0100 А селам ћеш Ђулић бајрактару,
0101 Нека с тобом у планину пође.
0102 Кад будете у Кунари, сине,
0103 Туј ћеш воду у планини наћи,
0104 Један бунар, а седам чесама,
0105 А та вода никад није хали,
0106 Ја л’ без вука, ја ли без хајдука.
0107 Више воде нема од Приморја,
0108 Више воде од Кладуше нема,
0109 Више воде, до те воде, сине.
0110 Вас један се воде напојите,
0111 Они оном караулу чувај,
0112 Па се други воде напојите,
0113 Они оном караулу чувај.« 
0114 А кад момак зачу лакрдију,
0115 И он оде отле путујући,
0116 Пјеше Халил оде на ногама.
0117 Куд год иде Ђули силазио,
0118 Танкој кули Ђулић бајратара.
0119 Кад му кули и авлији сиђе,
0120 Кад авлији отворена врата.
0121 На камену Ђулић бајрактаре,
0122 Турски сио, ноге пекрстио,
0123 А Халил му турски селам дава,
0124 Селам њему Ћулић прихватио:
0125 »О Халиле, Мујово дијете,
0126 Докле си се тако потежио?« –
0127 »Сестра ти је селам спремила,
0128 да Ђулићу у планину пођеш.« 
0129 »Сабур, халко, док силах напремим.« 
0130 Отале се дјеца подигнула.
0131 Куд год ишли, бистрој води сишли,
0132 Ту се оба воде напојили,
0133 Па отален гором путујући
0134 Рече Ђулић Мујову Халилу:
0135 »Да на равни ватру наложимо,
0136 Видјет ће нас вуци, ја хајдуци,
0137 Ама ћемо брте у пећину.
0138 Ак’ добије Мујо харамбашу,
0139 Овуд ће г навести, Халиле,
0140 Ак’ добије Костреш буљук-башу,
0141 Овуд ће га навести, Халиле.« 
0142 У пећини ноћцу заночише,
0143 А у јутро добро уранише.
0144 Стаде горе јека у планини,
0145 Док ево ти Костреш харамбаше,
0146 А пред њиме савезана Муја,
0147 А за њиме Осман бајрактара,
0148 А за њиме Комлен бајрактара
0149 На дорату Танковић Османа,
0150 А за њиме тридес’т Крајишника,
0151 А гони их тридесет хајдука.
0152 Халил пушу до рамена махну,
0153 Да убије Костреш харамбашу.
0154 Не даде му Ђулић бајрактаре:
0155 »Не ћеш убит Костреш харамбашу,
0156 Па пред собом посјећи ће Муја,
0157 А за собом Осман бајрактара.« 
0158 Па уграби пуку од Халила,
0159 Танкој пушци огањ наложио,
0160 Лоше гађа, боље погодио,
0161 Он погоди Костреш харамбашу.
0162 Костреш паде, ђогат испануо,
0163 Халил гађа Комлен бајрактара,
0164 Не погоди Комлен бајрактара,
0165 Већ побјеже на коњу дорину.
0166 Ђулић фишек у пушку турио,
0167 Па он клече на десно кољено,
0168 По лијево танку пушку махну,
0169 Он погоди Комлен бајрактара.
0170 Па срмали кидоше ханџаре,
0171 Растрјераше тридесет хајдука,
0172 Заставише Муја и Османа.
0173 Све пушташе тридес’т Крајишника,
0174 Не ће Муја пуштати Халиле:
0175 »Повешћу га савезана, жива,
0176 Нек га гледа сва Крајина листом,
0177 Гдје сам јунак боји од Мустафе.« 
0178 Молио се Осман бајрактаре,
0179 Срамота је повести га жива!
0180 Молише се, док се умолише,
0181 Брату своме отпустио руке.
0182 Осветише Бојичића мртва,
0183 А отале они путујући,
0184 Док су били, баш су добро били,
0185 И сиђоше у Ески Кладушу,
0186 Доведоше триде’ст соколова,
0187 Ђулић оде Ђули валовитој.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 175-179