Капут народног посланика

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Капут народног посланика
Писац: Бранислав Нушић


     Десило ми се нешто о Св. Николи, што се само мени могло десити. Ишао сам по славама, држећи ое тачно списка, који ми је жена направила и метнула у десни џеп зимског капута. Излазећи тако са једне славе, турим руку у џеп да погледам у мој списак, кад тамо, место списка, пуно других и дугачих хартија. Загледам се, прегледам хартије и видим, на своје велико изненађење, да сам обукао капут неког народног посланика. Појурим натраг да га нађем, али, он обукао мој капут па отишао по славама.
     Можете сад мислити какви смо изгледали нас двојица: ја, Бен-Акиба у капуту народног посланика, а он, народни посланик, у капуту једног фељтонисте. Осетио сам одмах потребу да корачам крупно и уобразио сам да су ми пуни џепови дијурна, док је народни посланик извесно ситно корачао и жмиркао очима као сваки фељтониста, који једва животари од оно мало аконта.
     У један мах почеше да ме сврбе руке, осетих неку неодољиву потребу да претурим посланикове џепове, не зато да тамо нађем дијурне, јер сам врло добро знао да сваки посланик дијурну оставља на књижицу, већ да мало завирим у оне хартије, у ону архиву коју сваки посланик носји у свом џепу, а у којој су исказане најинтимније жеље народне.
     Чим су ме засврбеле руке, право је било и да их почешем. Разуме се, помишљао сам у том моменту и на моје драге читаоце. Нема сумње да ое ту може по гдешто и за њих наћи.
     Прво и прво што сам нашао, био је говор г. послаников, спремљен за буџетску дебату. Говор је прилично дуг, Састављен из три разнолика рукописа, поправљан и исправљан, а хартија згужвана и измашћена. Види се, муку је видела у рукама поштованог господина посланика, који је ваљада морао учити на памет. Ох, Господе Боже, замислите то уживање, ако је господин посланик јављен за реч, па му још није дошао ред да говори, а његова реч у моме џепу, односно у његову џепу који је сад на мени.
     Па онда, осим говора још и пуно писама из народа. Један механџија пише и моли г. посланика, да премести тог и тог писара, јер је здраво „силеџија” и пропишта народ од њега. Као један од примера, како народ пати од тога писара, наводи и то, како је њега, механџију, казнио због нечистоће у авлији.
     У другом писму један гласач моли, да скупштина донесе решење којим се његов син проглашава за неспособног, јер му је време да служи стајаћу војску.
     У трећем писму, опет један гласач, препоручује своме посланику да поради да се укину шумари као врло некорисна установа за народ.
     Један опет жени сина, па моли посланика да му изради, да га скупштина ослободи за пет година порезе, на основу онога да је женити сина, удавати ћер или зидати кућу, једно исто.
     Један брат опет моли, да се закон о „водама текућицама” не примењује у њиховом срезу, јер је, вели, њихов срез и иначе плаван.
     А један пише овако: "Од детињства још вуче ме жеља да будем кмет, а ево сад сам пунољетан и гласао сам за посланика, па би право било да ме народ изабере за кмета. Али народ ме неће, па би те молио да ое то некако удеси и да се нареди народу да ме изабере”.
     И онда још маса жеља, молби и предлога. Једна жена моли да се нареди њеном мужу да живи с њом; једна учитељица моли да јој се призна у године службе све време које је провела ван службе као отпуштена; један сеоски ћата моли да му ое одобри да се може уписати за ђака Велике Школе; један предоедник општине моли, да се нареди среском капетану да га се мане једанпут и да га не гони за некакву стару поједену порезу, и т. д. и т. д.
     Најзад, ко ће изићи на крај са толиким жељама народним. А ја чак и не могу, не зато што сам ненадлежан, већ зато што је овај капут ненадлежно на мени.
     Најзад, оволиким жељама народним имао сам и ја да придружим своју жељу, своју искрену жељу, да што пре дођем до свога зимскога капута, који сам тек ове године купио, а који још нисам ни отплатио.
     То нисам могао другаче постићи до да одем у Народну Скупштину. И отишао сам сутрадан. Знао сам ја врло добро како ћу познати дотичног посланика и нисам се преварио.
     Била је буџетска дебата, ја сам скромно седео у једном крају галерије и пажљиво пратио говорнике. Ређали су се један, други, трећи, сви редом говорници јављени још од пре три дана. Најзад, дође ред на једнога да говори и он се диже, и поче да барата по џеповима. Завуци руку у десни, па завуци у леви, а што више тражи, у све већу забуну долази. Најзад извуче он једну хартију, приметио сам да је штампарска „шлајфна”, и поче да чита један мој фељтон.
     Можете мислити како ми је срце заиграло од радости. То је, то је, он је!
     Посланик је прочитао неколико реди мога фељтона, па кад виде да то ни мало не личи на његов говор, а он се још више збуни, па застаде и додаде оно класично.
     „Ето, то сам имао да кажем!”
     Скупштина, међутим, ни мало није приметила да је он читао неки шаљив фељтон, који нема никакве везе са дебатом. То долази отуда, што у последње време, у Скупштини, многи посланици и иначе шаљиво говоре, и ти врло ретко о предмету.
     Тако сам ја нашао мој зимски капут. Кад сам се нашао са оним послаником да разменимо капуте, а он ће ми рећи:
     — Јесте ли чули, збунили сте ме, ал’ сам се извукао.
     — И ви мене, господине посланиче.
     — Па јесте, јер ви сте били у тешком положају што вам је рукопис био код мене. Шта би сутра пустили у лист као фељтон, да ме нисте нашли?
     — Пустио бих ваш говор о буџету. То сасвим пристаје за шаљив фељтон.