Кант

Кант  (1766)  Писац: Јован Рајић

о воспоминанији смерти

Кољ жестока, неумитна
смерт, грознаја, неумилна,
всјех равно влечет,
косоју сјечет
земнородних,
лишајет зјениц,
повергајет ниц
пресилних.

Не страшит сја она власти,
не борту ју људеј страст,
цареј, велможеј,
нишчих и књазеј
истребљајет,
јединим взором
в јавлени скором
одводит.

Ни свјашчених шчадит глави,
ниже сједин, ниже слави,
молби не слишит,
даров не смотрит
подајемих,
но спешит на суд
и одложит труд
вес земни.

Вострепешчет пред њеј умни
и останет как безумни,
уста умолкнут,
мисли ишчезнут
високија
как поведет тјех,
одлучив от всјех,
в мрачни гроб.

Војин, храбри и пресилни,
бједен стојит и умилни,
оружје поверг
и на земљу лег
нечувствени,
за смерт’ју ступат,
мир сеј остављат
принужден.

Ниже шчадит јуних цвјета,
ниже малих дјетеј љета,
отроча њежно
ведет приљежно
за собоју,
во всјех људеј дом
погребајет в том
незрел плод.

Никто јеја гроз избјежит,
зане всјем нам смерт предлежит;
савјест чистаја,
права, свјатаја,
не бојит сја,
она једина
јест невредима
от стрел јеја.

Извор

• Лесковац, М. 1972. Антологија старије српске поезије. Нови Сад: Матица српска. стр. 68-69.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Рајић, умро 1801, пре 223 године.