Како је вила Милоша задојила (БП)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Како је вила Милоша задојила

Састале се у облаку виле,
На истоку о'клен грије сунце,
На јутру су добро ураниле,
Те с' умиле и Богу молиле,
Жарком сунцу окренуле лице, 5
У облаку коло ухватиле,
Те милене пјесме запјевале:
»Жарко сунце, огри' наше лице
Нека цвате питоме ружице,
Нек опа'не роса са горице, 10
Нек прогучу 'тице голубице,
Нек пробуде 'тиће голубиће,
Нек полете по зеленој трави,
Кајно овце кад појаве јањце,
Ко челице, кад огрије сунце.«
Кад су так'е пјесме отпјевале,
Онда виле на планину пале,
На Шаргана под јелове гране,
Ту сједоше хладно пити винце,
И здравити госпо'ске здравице.
Док завика вила Јерусавља!
»Стан'те мало, моје секе миле,
Нешто ми се даде послушати,
Украј друма на зеленој трави,
Нешто кмечи кајно чедо лудо,
Јали блечи кајно јање младо,
Ја т' је мајка чедо изгубила.
Ја т' је овца јање оставила.
Да идемо да га обидемо.«
Кад зачуше виле госпојице.
Све из руке чаше испустише.
Те малено чедо послушаше,
Али кмечи, али јање блечи.
Онда рече вила Јерусавља:
»Почекајте, моје секе миле,
Да пошетам кроз траву зелену,
Ко челица кроз меку ружицу,
Да ја видим шта с' у грави чује,
Шта л' се чује, шта ли цвиликује.
Ал' је мајка чедо изгубила,
Ал' је овца јање оставила.
Ако буде чедо од матере,
Ја ћу лудо чедо прихватити,
Међу свијех васке донијети,
Бијелијем мл'еком задојити:
Ако буде мушко чело лудо,
Бог ће дати, пак ће јунак бити,
И ми ћемо њега оставити,
Пак ће њега мајка налазити,
Јали мајка, јали намјерница,
Нек се гоје рођени јунаци;
Ако л' буде лијепа ђевојка,
М.и ћемо је себи прихватити,
У планине велике носити,
Обући јој крила и окрила,
Пак ће бити нагоркиња вила;
Ако л' буде јање од оваца,
И њега ћу мл'еком задојити,
Док наиђу у планину овце,
Док га нађе у травици мајка,
Пак ће њега овца прихватити,
И њега ће мајка одгојити,
Кад га мојим задојим млијеком,
Биће јање красно и лијепо,
И носиће руно свилоруно.«
Кад то рече вила Јерусавља,
Од земљице на ноге скочила,
Росно поље ногам' погазила,
Далеко је поље прегазила,
Док је лудо чедо налазила,
С.ю сједи у зеленој трави,
На криоце наслонило главу,
Све му очи коса поклопила,
Сузе рони на бијело крило;
Кад га виђе нагоркиња вила,
Грозне сузе прољева низ лице,
Узе чедо на бијело крило,
Лудо чедо, зборит не умије,
Већ на вилу очи отискује,
Завлачи јој у њедарца руке,
Те јој тражи материне дојке,
А вила му извадила дојке,
Извади му сисе обадвије,
Из десне га сисе задојила,
Прије десном, а посље лијевом,
На бурунџук крилу успавала,
Кад јој заспа чедо на криоцу,
А вила га рукам' прихватила,
Као своје чедо загрлила,
Оде с њиме преко росне траве,
Ко челица преко медне славе,
Донесе га, ђено сједе виле,
Даде им га на бијело крило,
А виле га рукам' прихватиле,
У бијело лице погледале,
Кад виђеше у ђетета лице,
Ђе се сије кајно жарко сунце,
Све га виле једва дочекаше,
Загрлише, па га пољубише,
Онда рече вила Анђелија:
»Секо наша, вило Јерусавља,
Ал' је женска, ал' је мушка глава?«
А вели јој вила Јерусавља :
»Није женска, већ је мушка глава.«
А веле јој виле свеколике:
»Секо наша, вило Јерусавља,
'Оћемо ли њега понијети,
Да ногимо, да га одгојимо,
Нек имамо рођена јунака,
Од мушкога и јуначког знака.«
А вели им вила Јерусавља:
»Не лудујте, моје секе миле!
Бисте ли ви тако урадиле?
Како бисте мајку оставиле,
Кад на ово росно поље дође,
Када дође, да чедо не нађе,
Пак да цвили кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица,
И студен би камен расплакала,
Камо л' не би на планини виле?
Веће ћу ја њега задојити,
На бијелу крилу подгојити,
Пак оставит у зеленој трави,
Нека своју обрадује мајку,
Бог ће дати, биће јунак прави,
Нека стоји два бијела дана,
А кад трећи бијел дан осване,
Ако чедо брез мајке остане,
Ја ћу развит из облака крила,
И њега ћу прихватити жива.«
У ријечи у којој су биле,
Док ево ти зелене кобиле,
Росу пије, а ливаду пасе,
То је било малено ждријебе,
Којено је мајку изгубило,
Кад га виђе нагоркиња вила,
Све мислила, на једно смислила,
И у себи сама премислила:
»Боже мили, чуда големога,
То ждријебе куда само 'ода,
Зар је своју изгубило мајку.«
Пак узима чедо у нарамка,
А ухвати зелено ждријебе,
Бисерли га седлом оседлала,
Ибришимли уздом зауздала,
Пак на седло чедо посадила,
Кад ждријебе уздом зауздала,
Сагиње се зелено ждријебе,
Сагиње се да дохвати траве,
Ал' не може да поклони главе,
Не да узда дохватити траве,
Док поцикну зелено ждријебе,
А полеће пољем широкијем,
Право оде друму зеленоме,
Око друма по ливади 'ода,
А све чедо на седалцу носа,
Док ево ти славна цар-Стјепана,
Пред њиме се крсташ барјак вија,
А за њиме дванајест војвода,
Кад виђоше зелено ждријебе,
И на њему малено дијете,
Опколише зелено ждријебе,
Опколише, па га ухватише,
Доведоше славну цар-Стјепану,
Кад то виђе славан цар Стјепане.
Голему се чуду зачудио,
Те овако био говорио:
»Боже мили, чуда великога!
Што ја добих у планини тога,
Не чудим се зелену ждребету,
Већ се чудим малену ђетету,
Како га је оставила мајка,
Што остави овак'ог јунака?
Је ли својој мајци мио био?«
Па овако царе бесједио,
И ђетету име нађенуо:
»Мој Милоше, ти си мени мио!
Нијесам те прије ни видио,
Али си ми данас омилио,
Јер сам лице јуначко видио,
Прилика је да ћеш јунак бити.«
Објема га рукам' прихватио,
Прихватио, па га пољубио,
Па га себи сави на криоце,
Однесе га до Призрена града,
Однесе га у бијелу цркву,
Пак у цркви чедо покрстио,
Лијепо му име нађенуо,
По имену: Обилић Милоше.
То слушају цареве војводе,
Међу собом па су бесједили:
»Слушај цара, слушај разговора!
Што покрсти чедо пренејако,
Те му каже: »Обилић Милоше!«
Оно није Обилић Милоше,
Већ је оно: Кобилић Милоше,
Јер је њега родила кобила,
По планини нејачка носила,
Он не има ни оца ни мајке.«
То је цару врло мрско било,
Ал' им не шће ништа говорити,
Већ се чини да није ни чуо,
Пак Милоша стаде миловати,
и у двору хранити јунака,
Ја какав је Обилић Милоше,
Он је ви ши од године дана,
Него друго од двије године,
Он је виши од двије године,
Него друго од седам година,
Он је виши од седам година,
Него друго од дван'ест година,
Кад му било дван'ест годиница,
Цар га спреми у земљу Русију,
Да научи високе науке,
Да узучи књиге свеколике,
Ко сироту, која нема мајке,
И тамо је књигу научио,
Кад је момак књигу научио,
Отален се натраг повратио,
Кад је дошо славну цар-Стјепану,
Кад он нађе малено ждријебе,
Кобила му коња ождр'ебила,
Ождр'ебила бијесна ждралина,
Кад изиђе годиница дана,
Стаде Милош миловат ждралина,
Прекрива га златом абаијом,
Све га вода и тамо и амо,
А гледа га славан цар Стјепане,
Са пенџера са бијела двора,
Гледао га, тихо бесједио:
»Вид' Милоша, нејачка јунака!
Ја би' реко и би' се заклео,
Да је Милош јуначког сјемена,
Да ће бити јунак за мејдана,
Да он знаде ко што луд не знаде,
Ђе он своје миле мајке нема,
То би њему врло жао било,
Ал' дијете лудо и нејако,
Није своје мајке запамтило,
Пак и не зна што је мила мајка,
Да је доћи својој милој мајци,
Да сад види оваког јунака,
Как'а ли је на погледу ока,
Црна ока, а бистра погледа,
Кад погледне ко да сунце сијне!
Кад ја њега нађох на планини,
На кобили, на зеленој трави,
Ђе га носа од јеле до јеле,
А ја гледам, и томе се чудим,
А не знадем ко је ни како је,
Прихвати га луда и нејака,
Ко сироту која мајке нема,
Доведох га свом бијелу двору,
Те отхраних малено дијете,
и његову зелену кобилу,
Кобила му коња ождр'ебила,
Ождр'ебила бијесна ждралина,
Ја би' реко да ће добар бити,
За Милоша лијепа јунака.«
Још говори славан цар Стјепане,
Госпојици својој вјерној љуби :
»Госпојице, моја вјерна љубо,
Ја се бојим Обилић Милошу,
Да он знаде ђе мајке немаде,
Он би мене данас оставио,
И своју би мајку потражио,
Ал' залуду, кад је наћ не може,
Кад ја не знам ко је њему мајка,
Ја камоли да Милош познаде,
Ко ће њему луду доказати?
Нико њему доказат не може,
Већ да па'не из облака вила,
Којано се у облаку вија,
Она би му могла доказати,
А други му доказат не може.«
Цар Стјепане кад то говораше,
Есабљаше, Милош не чујаше,
А то слуша нејачак Милоше,
Пак ђетету врло жао било,
Од земљице на ноге скочило,
Од очију сузе проточило,
А прихвати својега ждралина,
Пође тражит своју милу мајку,
Уставља га славан цар Стјепане,
Уставља га, уставит не може,
Веп се момче махну по свијету,
Ко 'челица по медну цвијету,
Пође тражит своју милу мајку,
Свуд се скита, а за мајку пита,
Ал' му нико казат не могаше.290



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 233-240.