Кад славуји тићи запјеваше

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


 

Кад славуји тићи запјеваше

Кад славуји тићи запјеваше,
Ђурдеву се дану веселише,
свак се томе дану веселио,
не весели Мехмед-аге љуба.
Мехмед-ага о Ђурђеву пође, 5
на чифлуке, на Дабар изиђе,
па ту буде од Ђурдева дана,
од Ђурдева до Лучина дана.
Мехмед-ага на Дабар изиђе,
па он био до Лучина дана. 10
Кад је више о Лучину било,
опрема се Шехић Мехмед-ага,
опрема се б'јелом двору своме,
он дозивље Четка, слугу свога:
"Слуго Четко, вјеран хизмећару! 15
Изведи ми ата ђогатаста,
да идемо бијеломе Стоцу!"
У млађега поговора нема,
сигура му ата ђогатаста,
и уђаха Шехић Мехмед-ага, 20
и он пође двору бијеломе.
Излазила кметица Милица,
па је њему говорила млада:
"Мехмед-ага, мио господару!
На Пр'јеворац немој ударати, 25
чека тебе Стеван харамбаша,
су његових осамнес' другова!
Он се фати низ бедре, у џепе,
извади јој жуту маџарију:
"На то теби, Милице, кметице! 30
Не бојим се Стеван харамбаше,
на мени је дова материна,
о врату ми виси хамајлија!"
Па отисну ата ђогатаста,
куд гођ иде, на Пр'јеворац дође. 35
На Пр'јеворцу, у тијесну кланцу,
ту засјео Стеван харамбаша
око њега осамнес' другова.
Стеван своме говорио друштву:
"Немојте се који преварити, 40
на Шехића пушку испалити,
ја ћу њему први приступити!
Кад их виђе Шехић Мехмед-ага,
добра коња бакрачлијом креће,
добар му се ђогат помамио, 45
не да ђогат ни гледати у се,
а камо ли себи приступити!
Први Стеван пали на Шехића,
ал' залуду, фајде не имаде,
јер Шехића пушка не бијаше. 50
Сви скочише на ноге лагухне,
и по једну пушку опалише.
Док завика Стеван харамбаша:
"Не палите, не трошите праха,
јер Шехића куршум не пробија, 55
већ удрите дрвљем и камењем,
не би ли га с коњем раставили!"
А да видиш Шехић Мехмед-аге,
он све пали из пушака мали',
и обрани Стеван харамбашу, 60
и уби му неколико друга.
Гонили га два пуна сахата,
добар ђого узô џем на зубе,
па он лети кано ластавица,
и однесе господара свога, 65
донесе га двору бијеломе.
Слуге под њим коња прифатале,
преда њ стара излазила мајка,
одмах се је јаду досјетила,
док у сина свога погледала, 70
јер у лицу чехру пром'јенио.
Милу мајку у руку пољуби,
мајка њега у чело јуначко.
Па га пита остарјела мајка:
"Хаир-ола, мој једини сине! 75
Што с' у лицу чехру промјенио,
ал' те плахо забољела глава,
ил' те когод резил учинио?"
Њојзи вели сине Мехмед-ага:
"Није мене забољела глава, 80
нит ме когод резил учинио,
већ ускочке пушке изломиле!"
Распасива мукадема паса,
а он снима морасту доламу.
Кад он сними танахну кошуљу, 85
из кошуље падаху куршуми,
у т'јело му нису улазили,
али су га плахо изломили.
Спрема мајка слугу Хусеина:
"Хајд' отиђи у пазар-чаршију, 90
па ти зовни два хитра бербера!"
У млађега поговора нема,
часком спаде у пазар-чаршију
и доведе два хитра бербера.
Окрећу га с десна на лијево, 95
у тијелу му не има куршума.
Љечише га годиницу дана,
л'јечише га, док га изл'јечише.
Иде мајка у шикли одају,
па отвара сахтијан сандуке, 100
па извади дизију дуката,
на тој дизи пестотин' дуката,
па дијели столачкој фукари,
а за здравље сина Мехмед-аге.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • ЂИКИЋ, бр. XXIX.
  • Муниб Маглајлић: Усмена балада Бошњака. Сарајево: "Препород", 1995. (Бошњачка књижевност у 100 књига)., стр. 222-225.