Кад се арчи нек се арчи

Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум му се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусретне, говорећи му: „Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду. Остав' се, куме, душе ти!“ одговори гост. „Само кад је воља добра, а чуо сам да је гладну човеку намерна најбоља.“ Пошто наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уђе звекну се шаком по глави, па узевши соли баци у пињату говорећи: „Ех, мога ископања!“ Но размисливши да само со неће осмочити кртолу и повољити госта, узме и две црвене паприке те пошто и њих врх кртоле врже рече: „Кад се арчи, нек се арчи!“

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 293.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.