Кадно Омер из Стамбола дође
и обљуби Златку Беговића
на ливади под Ковачићима,
даде њојзи мито племенито:
баш на главу од бисера грану, 5
а на уши од злата менђуши
и на грлу дизију дуката,
а на руке срма белензуке,
и рече је узет о јесени.
То не виђе нико ни оклена, 10
већ ливада, на којој се љубе.
Ливада је овцам’ говорила,
бијеле овце чобанину своме,
чобан каза у селу имаму,
имам каза оцу и матери. 15
Својој Златки мајка проговара:
— Ко т’ обљуби, веле јадна била?
— Прођи ме се, моја мила мајко!
Ако ме је једном пољубио,
дао ми је мито племенито 20
и рек’о ме узет о јесени.
Љето прође, медна јесен дође,
роди чедо Златка материна,
мало чедо, ал’ је мушка глава.
Ожени се Омер момче младо 25
из Травника, травничком дјевојком.
Чедо зави Злата материна,
чедо зави у бијелу свилу
па га шаље Омер-аги младу:
— Ево теби од злата јабуку! 30
На јабуку, па се играј с њоме
као са мном под Ковачићима.
Врати чедо млади Омер-ага,
поручује Златки Беговића:
— Луда ти си, Златко материна! 35
Имам мала, нема му хесаба,
купит хоћу од злата јабуку.
Имам љубу, играћу се њоме.
Ал’ не прође ни година дана,
удаде се Златка материна 40
преко мора за пашина сина.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 786-787.
