КОД КУЋЕ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
КОД КУЋЕ
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     
КОД КУЋЕ

Ево, мајко, ево твога сина,
Дошао је једном из даљина!
Дошао сам, но не питај како?
Доста, мајко, крај тебе сам јако.

Тужно срце не боли ме више,
Ма ми рука ледне сузе брише;
Тешко ништа није мојој души,
Тек што жиће давно ми се суши.

Пуне беху негда моје груди
Ал' их кивни поробише људи;
Здрава ми је млада душа била
Па сада јој почупана крила.

Од облака мутнога ми чела
Сад је већ и тица одлетела,
А од тужна теретна ми ваја
Суво пада свеже лисје с гаја.

Не ћу више веселих песама,
Да се срце од радости слама,
Не ћу више вруле у пастира
Нит' ружина дивна миомира.

Не ћу више ватренога вина,
Да ми срце игра од милина,
Не ћу више крај својих другова
Да си жице плетем од санова.

Шта ће вино? вруле, песме , снови?
Кад по мору крви срце плови,
Кад је душа к'о рањено тиче,
Кад ми свуда трње, пелен ниче.

Трње, пелен!... ал' какве су речи?...
Та живот се овако не лечи,
Нит' се мајка жалостива, стара
Овако у тузи разговара.

Негда... негда... ал' куд сам се део?...
Ја те, мајко, нисам вређат' хтео!
Нисам хтео, да ти бадаваде
Из ока се светла суза краде!

Утри сузу... лакше, ћути, стани...
Стегни срце више не уздани!
Та мој живот пун певоље беде
То не вреди, што ти сузе вреде!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.