И ја ћу...
| И ја ћу... Писац: Драгутин Илић |
И ја ћу једном, можда врло скоро,
Махнути овај колебљиви свет,
И тебе, сето, непрелазна горо,
Прећи ће тада моје душе лет
Сићи ћу доле међу неме сени,
Па хоће л’ тада бити лакше мени?
Хоћу ли онда, у вечитом миру,
Спокојства наћи, коме стремим ја,
Кад стане душа по плавом свемиру
Лебдети лака, хоћу ли? — Ко зна!
Вечита поља крије густа тама
И све је тако непознато нама!
Ах, једно само желео бих тада
Кад мине жиће, када смрти мач
Разбије пехар горчине и јада,
Над мојим гробом кад зајеца плач,
Пре него л’ зачнем под земљом да трунем,
Да целом свету ја у очи пљунем.
Јест, целом свету, који ми је вазда
За моју љубав повраћао злим,
Ком срце давах а његова мазда
Подло и гадно титрала се њим.
Да најпре пљунем у лице.......
И гадној злоби и „верном” другару.
И свкаом оном, око гроба мога,
За мојим бићем који жале сад,
А чија ме је прогањала злоба,
Газила срце, разбијала над;
Камењем који удараху мене,
А сад ми дижу споменика стене.
Ту милост само да ми Смрт подари,
Њихову подлост да жигошем ја,
И нискост гнусну и живот коварни,
На памук крвцу што сисати зна;
А онда... онда и у Паклу место
Мени ће бити срећа и блаженство.
Извор[уреди]
1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 237-238.
|