И када
| Да л' ме... Писац: Владимир Васић |
Да л' ме...
И када сунце греје
И када сунце зађе,
Увек се душа моја
Са душом твојом нађе.
И када нојца мине
И зора кад заруди,
Увек ме сенка твоја
Из тихог санка буди.
И усред тамне ноћи
И усред белог дана,
Грли те душа моја,
А срећом уздрхтана.
Ох, ал' се често сећам
На вече оно тио,
У твојем загрљају
Како сам срећан био.
И од то доба више
Не сневам о том рају,
Но молим Бога да сам
У твојем загрљају.
И од то доба, увек,
Кадгод се Богу молим,
Кунем се да те љубим,
Да тебе само волим!
У Ерфурту 1864.
Напомена[уреди]
Објављено у књизи Песме, стр. 57-58. и у часописау "Даница", 1864, стр. 149-150.
Извори[уреди]
- Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 69.
|