Историја византијског царства (Ш. Дил) 0
| ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА Писац: Шарл Дил |
1. глава→ |
ПРЕДГОВОР.
Историја византиског царства, и поред радова који су је за последњих педесет година скоро препородили, ипак је још увек, нарочито на Западу, предмет упорних предрасуда. Многи од наших савременика је и данас сматрају, попут Монтескјеа и Гибона, продужењем и опадањем римскога царства. Под утицајем несвесних последица вековне мржње и тамног сећања на прохујале верске страсти ми и данас судимо о средњевековним Грцима као што су о њима судили крсташи који их нису разумели и папе које су их искључиле из цркве. Исто тако, византиска се уметност још сувише често сматра окамењеном уметношћу, - "хијератичном", како се врло радо говори, - неспособном за обнову и која је, под строгим надзором цркве, ограничила свој хиљадугодишњи напор на бескрајно умножавање дела неколицине генијалних уметника.
У ствари, Византија је била нешто сасвим друго. Ма да се она драговољно прогласила наследницом и настављачицом Рима, ма да су се њени цареви, до последњег дана, називали "василеусима Ромеја", ма да се они никада нису одрекли права која су полагали на стару и славну престоницу царства, ипак је Византија постала врло брзо и била у суштини источна царевина. Не треба о њој доносити суд у поређењу са блиставим споменом који је оставио Рим: по једном од људи који су најбоље схватили њену природу и назрели њен прави изглед она је била "средњевековна држава смештена на крајњим границама Европе према варварским народима Азије".[1] Та држава је имала своје недостатке и своје пороке које би било детињасто хтети сакрити. У њој су се врло често дешавали дворски преврати и војничке буне; она је помамно волела циркуске игре, а још више богословске распре; поред господствености њене цивилизације нарави су јој често биле сурове и свирепе; и она је произвела, најзад, у великом изобиљу, људе осредњих карактера и ниских душа. Али, поред свих ових мана, та држава је била велика.
Но треба, заиста, као што се обично чини, замишљати да је, у току хиљаду година колико је надживела пад римског царства, Византија непрекидно срљала у пропаст. После криза у којима умало није подлегла наступала су врло често времена јединственог сјаја, неочекиваних препорода, када се, према речима једног хроничара, "царство, та стара жена, појављује као млада девојка искићена златом и драгим камењем". У VI веку, под Јустинијаном, царство се, последњи пут, обнавља као у сјајно доба Рима, а Средоземно Море, поново постаје римско језеро. У VIII веку исавријански цареви сламају налет ислама у исто доба када Карло Мартел спасава хришћански свет код Поатјеа. У X веку македонски цареви стварају од Византије велику источну силу, допирући чак до Сирије са својим победничким оружјем, сатирући Русе на Дунаву, угушујући у крви државу коју су створили бугарски цареви. У XII веку, под Комнинима, грчко царство још ужива леп углед у свету, а Цариград је једно од главних средишта европске политике.
Тако, преко хиљаду година, Византија је постојала, и то не само захваљујући каквом срећном случају; она је трајала славно и због тога је морала садржавати у себи друго што осим мана. Она је имала за вођење својих послова велике цареве, чувене државнике, веште дипломате, победоносне војсковође; помоћу њих она је извршила велико дело у свету. Она је била, пре крсташких ратова, заточник хришћанства на Истоку против неверника и својом војничком вредношћу спасла је у неколико махова Европу. Она је била, лицем према варварима, средиште дивне цивилизације, најпрефињеније, најотменије, дуго времена једине у средњем веку. Она је била васпитачица словенског и азиског Истока, чији јој народи дугују своју веру, свој књижевни језик, своју уметност, свој облик владавине; њен свемоћни утицај био је се раширио чак до Запада који је примио од ње непроцењива духовна и уметничка блага. Од ње произилазе народи који настањују данас европски Исток, а савремена Грчка, нарочито, много више дугује хришћанској Византији него Атини из доба Перикла или Фидије.
Због свега, дакле, што је извршила у прошлости и што је припремила за будућност Византија још увек заслужује пажњу и занимање. Ма колико далека изгледала њена историја, ма колико је мало познавали многи људи, та историја није мртва и достојна заборава. Диканж је то добро знао када је својим издањима византиских историчара, тумачењима којима их је пропратио, толиким дивним радовима постављао темеље научној историји Византије и крчио у тој још неиспитаној области широке и светле бразде. Има већ педесет година како се, у Диканжовој отаџбини, обновила традиција проучавања чији је он био оснивач; и, не одричући вредност ономе што се ради у другим земљама, у Русији и Грчкој, Енглеској и Немачкој, можда је ипак дозвољено рећи да, ако су истраживања из области византиске историје поново задобила право грађанства у научном свету, она то у првом реду дугују Француској.
Тражено је од мене, са љубазним наваљивањем, да напишем књигу, - која је, код нас, недостајала, - приручник, кратак и сажет, из византиске историје. Није ми изгледало да би то био излишан посао. Покушао сам недавно, у другом једном делу које је управо изишло, да изложим синтетичну слику онога што је била Византија, да објасним дубоке узроке њене величине и њене пропасти, да покажем ванредне услуге које је учинила цивилизацији.[2] Ова књижица пружиће читаоцу више аналитично излагање хиљадугодишње историје византиског царства. Потрудио сам се да у њој истакнем главне идеје које су владале развојем те историје и да изнесем битне чињенице, не толико задржавањем на ситним хронолошким појединостима колико њиховим груписањем у доста простране временске отсеке који ће бити разумљивији и који ће, можда, учинити схватљивијим смисао и важност појава. Таблице стављене на крају књиге допустиће читаоцу да лако нађе хронолошку подударност најзнатнијих догађаја. Али ми је изгледало да ће бити корисније, за све оне који желе да стекну општи појам о овом ишчезлом свету, ако подвучем у овој књизи, не пропуштајући ништа од потребне јасноће појединости, главне линије, значајне црте и идеје водиље византиске историје и цивилизације.
Сматрам за дужност да се захвалим књижари Ашет која ми је дозволила да узајмим из Шрадеровог Atlas de géographie historique две од три карте које су приложене уз ову књигу. Слике које ће помоћи да се добије известан појам о византиском животу и ношњи и византиским уметничким споменицима узете су из мог Manuel d' art byzantin (Picard, 1910). На крају се налази кратка библиографија главних дела.
Јули 1919
Ш. Дил