Историја Срба, Хрвата и Словенаца 5

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА
Писац: Станоје Станојевић


V.
Хришћанство.

У исто доба од прилике, када се код српских, хрватских и словеначких племена ствара преокрет у погледима на државо-правне односе, када се први пут јавља појам и свест о држави, и када се ствара прво државно уређење, почео се изводити још један, по значају и последицама исто тако важан, преокрет у животу и у погледима њиховим. У то се доба, у току IX века, почело у већим размерима ширити хришћанство у српском, хрватском и словеначком народу.

Кад су српска, хрватска и словеначка племена дошла на Балканско Полуострво, она су исповедала своју стару незнабожачку веру. У новој отаџбини међутим, та су племена заузела земље, у којима је хришћанска вера већ више стотина година постојала, дошла су у додир са становништвом, које је већ давно било прожето Христовом науком, и које је већ давно имало организовану хришћанску цркву. Стога је сасвим природно да су присталице хришћанства покушавале да мећу новим дошљацима, већ ускоро после њихова доласка, проповедају Христову веру, која је у то доба сматрана за најважније, или једино, обележје хуманости и културе. Рад у томе правцу као да је имао и неког успеха. Већ је доста рано у српским, хрватским, и особито, словеначким племенима, било појединаца, особито мећу виђенијим људима, који су оставили стару веру отаца, и прихватили нову модерну веру. Али су се ти случајеви ипак дешавали изузетно и појединачно, а маса народа држала се још дуго своје старе вере.

Међутим у IX веку, у моментима када се у српским, хрватским и словеначким земљама државна власт, било источног било западног царства, осећала јаком, она је увек помагала ширење и утврђивање нове вере. Тај рад је, како изгледа, највише имао успеха код Словенаца, особито у крајевима између Драве и Дунава, а најмање код приморских племена у средњој Далмацији, око ушћа Неретве. У земље хрватских и српских племена државна је влада у то доба слала званичне представнике црквене власти, мисијонаре, да тамо, у име државне власти и потпомогнути државним авторитетом, проповедају хришћанство и организују хришћанску цркву.

Али тако велика и важна промена, као што је примање нове вере, није могла бити изведена брзо и лако, без криза и трзавица. Реакција се брзо јавила, особито код Срба, који су сматрали, да им је нова вера од државне власти силом наметнута, и да је она символ и најважнији знак подчињености тој власти. Стога су Срби, устајући средином IX века на оружје против Византије, да извојују себи слободу, уклонили одмах и нову веру и протерали њене званичне представнике, мисијонаре. Нема помена да је и код Хрвата било реакције у томе правцу, те је код њих хришћанство вероватно већ у то доба ухватило доста чврста корена.

Али се и код Срба ускоро после тога хришћанство ипак утврдило. Авторитет државне власти је враћен, а и Срби су дошли до уверења, да хришћанство не стоји у опреци са њиховом слободом и самосталношћу, ни у ком погледу. Стога се хришћанска вера, која је свакако, и поред последње реакције, имала у српским земљама доста присталица, убрзо опет раширила и утврдила међу српским племенима.

Рад на ширењу хришћанства помогнут је био особито акцијом браће Кирила и Метода, који су превели најважније црквене књиге на словенски, и тиме Христову науку учинили приступачном и ширим народним слојевима.

Крајем IX и почетком X века хришћанство је, у главном, већ било сасвим завладало у српском, хрватском у словеначком народу.