Испод врба

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Испод врба
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Испод врба


     Сунце се спуштало управо иза густе, борове шуме, издигнуте на врх сеоскога брдашца, слично великој брилијантској игли у црној коси какве љепотице. Задње зраке своје слало је малим, ниским, сеоским колибама и златило им сламу на крововима. Затим их превукло преко читавога реда пепељастих маслина и суморних врба и растопило их у великоме потоку, што се испод њих вијугао, окићен са обје стране бујном, допојасном травом и сањивим цвијећем. Небо као да је горило и, огледајући се у потоку, обојило га, те су му таласи изгледали ружичасто-златни...
     Пајо Гашовић, познати сеоски сањало, ишао је путањом кроз траву, заметнут косом преко рамена, а закићен читавом руковијети црвенога кукуријека. То га закитиле сеоске дјевојке на косидби, шалећи се с њиме и задиркујући што је стидан и што ни једној од њих није смио у очи погледати. Ако га је која дирнула, он се само црвенио и окретао јој леђа; ако га је запитала, није јој одговорио ...
     — Ти и нијеси мушко — говориле му оне у очи. — Да си мушко, друкчије би с нама...
     Он је и на то слијегао раменима. Отуда се и пронио по селу глас како одиста није мушко [неки се заклињали да то сигурно знаду] и како се никада оженити не може.
     И данас, кад су га китиле, ништа није говорио. Пустио се само и сво цвијеће оставио на себи.
     Дошавши до мјеста гдје путања окреће селу, он сврну и упути се потоку. Изабра мјесто гдје су врбе гушће, застаде. Баци косу у траву, загрну рукаве и поче се умивати и хладити. И чисто му драго кад осјети хладну воду по тијелу и кад се запљусну неколико
пута. Раздрљи прса још више, па оде међу врбе, гдје се завали у траву, крај косе, вољан да пролешка мало и да се пусти планинскоме вјетру да га милује и глади...
     Узваљен, поче мислити и премишљати о данашњеме дану. Падоше му на памет ријечи дјевојака, њихове шале... Паде му на памет Јока Гашанова, што га је највише дражила, готово се не одмичући од њега. Граби грабљама сијено, набацује га на њега, а дражи како није мушко. Никада да се окани. А кршна је, стасита, вриједна, па нити може да јој што одговори, ни да јој се окоси. Другој би рекао коју и опору, а њој не може. Погледа јој у очи, па му одмах ријеч у грлу застаје ...
     Истом Пајо у мислима, а иза врба, са путање, одјекну пјесма дјевојачка:
                            Поранила Јагода на воду,
                            За Јагодора Радоје на коњу,
                            За Радојем Јагодина мајка ...
     Он претрну. Познаде јој глас.
     — Сад ће ме отпет дражит' ако ме види — помисли. И, да га не би опазила, сакри се још дубље у густеж. Али ни она није хтјела одмах у село!... И она, корачајући као мушко, упутила се потоку, те умало не нагази на њега ... Он се шћућури у трави попут зеца, и заустави дах ... Она поносито прође и заклони се међу врбово шибље над водом ...
     — Шта ли ће сад? — помисли он и подиже главу, увјерен да га сада неће опазити.
     Она се никуда ни обазирала није. Збаци опанке са нога и загази у поток. Студена вода поче јој ударати чак и по кољенима и то као да јој би пријатно ... Скиде капу, прекривену округом, расу косу по плећима и хитно поче са себе свлачити дечерму, котулу, кошуљу ... Остаде гола ... Обло, пуно и једро, као од мрамора истесано тијело, зарумени се од небескога плама, а ружичасти таласи обгрлише га и, као грабећи се који ће је прије дохватити, разбијаху се о њега и бјежаху натраг. Она од милине испусти лаки крик, поче бућкати и објема рукама полијевати се час по бујним дојкама, час по облим раменима ...
     Пајо изви главу из траве, као пијевац кад хоће да кукуријекне. Задивљено је гледаше. Очи му се засвијетлиле, образи се запламили, срце бије ... Нека чудновата, дотле непозната топлина поче га обузимати... Осјети како му струји крв у жилама и како га као потајна грозница хвата... Поче дрхтати и, нехотице, испуштати ситан глас, сличан стењању.
     А она се само купа ... Бућка, запљускује се водом, а утире дугом косом... Каткада подухвати дојке објема рукама, задовољно их гледа, смјешка се на њих и као да им тепа... И опет бућка и запљукује се, а вода јој бије по ногама и хлади је ...
     Паји се учини да га је љепота почела засљепљивати, па му се као мрак хвата пред очима; а она потајна грозница све га више тресе и очи му свјетлије, лице руменије ...
     — Ух! — простења и лактима се одуприје о земљу, а читавом горњом половицом прсију провири из траве...
     Јока опет бућну у воду и поче пливати. Таласи лој обујмише читаво тијело и у хиљадама разнобојних, бисерних искрица почеше се дробити о њ. Густу јој косу разнесоше нашироко око главе, па се и она таласа и игра с њима ...
Пајо одскочи и сјеђе у траву. Прождираше је погледом. Зуби, преко његове воље, шкргутнуше, а грозница све јача ... све јача...
     Она се опет заустави, стаде. Опет подухвати дојке и поче их гледати...
     — Не могу више! — застења он.
     Сасвим му се смркну пред очима, те испусти један дивљи крик и скочи на ноге.
     — Јоко!...
     Дјевојка врисну у исти мах. Опазивши га, порумени, збуни се, и, не знајући куда да бјежи, само поклопи дојке рукама, а читавом доњом половином спусти се у воду. Тако стајаше као водена вила и дршћући га гледаше ...
     — Видио сам те!... Видио! — засмија се он ни сам не знајући шта говори и упути јој се.
     Она окрену главу, а не одговори ништа.
     — Видио сам те — рече поново и, онако у опанцима и у свој одјећи, загази у воду.
     — Не примичи се! — викну она и скочи.
     — Ето ме, ето — одговори он, а једнако иде, дршће и пружа руке.
     Не примичи се!...


     Сјутрадан читаво је село изненадила вијест да ће се Пајо Гашовић женити...

1901.


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 17-20 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 100 година.