Исповијест

Исповијест
Писац: Јаков Шантић

27.
Исповијест

Кô пећина хладна у свој помрчини,
Таки ми је живот без тебе, љубави;
Ту свако ко хоће улази. Ту се бави
И доброчинство и тешки злочини ...

Вај! Узаман разум тражи помирења –
Не, без тебе душе мудрост не осине.
Ти у једном бљеску налазиш истине
И подижеш живот из свог помрачења.

Ти си мој смисао и мудрост једина
И мој дух се рађа само ту гдје и ти
И просјачки тужи без твојих истина!

И зато кô мрачна подземна пећина
Живот ми је препун мрака и горчина
И у њему све је биједно у рити.

Ћигале (Лошин Мали), октобра 1905.

Извор[уреди]

Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 133.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.