Исповест хулигана

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Исповест хулигана
Писац: Сергеј Јесењин


Певати не може свако.
Пред туђе ноге није лако
Пасти к'о јабука са грана.

Почујте највећу исповест
У овој песми хулигана.

Ја нечешљан идем хотимице
С главом к'о петролејком што пламено
блиста.

Уживам да осветлим у тмици
Вашу душу, ту јесен без листа.

Волим кад ме псовке гађају к'о стене,
Сличне граду ког олуја бљује,
Тад рукама само јаче стегнем
Лелујаве своје косе бујне.

Тако волим кад ме успомена врати
У мукли шум јова и језерски густиш,
Па мислим: негде живе мој отац и мати
Којима није стало до стихова пустих,
Којима сам драг к'о њива, као зене,
Као киша пролећна по житноме пољу.
За сваку псовку вашу бачену на мене
Дојурили би они да вилама вас кољу.

О јадни, јадни сељаци!
Зацело сте оронули, бојите се Бога
И блатног лежаја који вам се спрема...

О, кад бисте само схватили
Да од сина вашег у Русији
Песника бољег нема!
Није ли вам срце за њ зебло, кад ногу босих
Он шљапкаше кроз јесење баре хладне?
А сада он цилиндар носи
И ципеле лакиране.

Но лоле сеоског варница
Још увек се у њему јавља.
Све краве с фирми месарница
Издалека он поздравља.
Кад запрегу сретне, пијан је од воња
Ђубрива с родних поља, и тад је у стању
Да реп понесе сваког коња,
Као скут младе на венчању.

Драга ми је домовина,
Много ми је драга домовина!
Иако је прекрива врбова рђа туге.
Драге су ми укаљане њушке свиња
И крекет жаба у вечери дуге.
Детињство, још те с болном сетом памтим!
Кад априлске вечери маглу нам донесу,
Наш клен се сагиба ка сутонском кресу
Као да се, чучнувши, хоће огрејати.
Шта му врањих јаја из гнезда ја заплених,
Верући се по његовом грању!
Да ли му се крошња још увек зелени?
Има ли још једру кору некадашњу?

А ти, псу шарени,
Верно биће драго?
Од старости си промук'о и слеп,
По дворишту вучеш обешени реп.
Њухом залуд луташ за шталом и прагом.
О, што сам волео твој несташлук псећи,
Кад би са мном здипио мајци комад хлеба,
Па, нимало се један другог не гадећи,
Кад бисмо га смазали негде како треба.

Ја сам и сад исти.
Исту имам душу давну.
К'о различак у ражи, на лицу цвату очи.
Простирући од стихова рогожину травну,
Нешто бих вам нежно рекао у тој ноћи.
Зато - лаку ноћ!
Лаку ноћ вам свима велим!
Сутон звечи косом по травама густим...
А ја данас силно желим
Да с прозора млаз на месец пустим.

Светлости модра, сјају у модрини!
И мрети је лако у таквом азуру!
Шта ако за мене кажу да сам циник
Што носи фењер прикачен на туру!
Пегазу добри, ти кљусе уморно,
Шта да радим с твојим тромим касом?
Пацовима дођох, као мајстор суров,
Да им славу певам пуним гласом.

Мојом ћупом, као и августом,
Тече вино узбуркане косе.

Хтео бих да будем једро жуто
К оном крају куд нас вали носе.