Исповест

Војислав Илић

Исповест Писац: Војислав Илић

Исповест

I

На трошном чуну, без крма и наде,

У мени вера губи се и мре;

Ја ништа више не верујем, ништа!

Ил' боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота

Прерано ја сам упознао свет:

За мене живот ништава је сенка,

За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи!... Пријатељу драги,

О многом чему мислио сам ја

О благо оном ко не мисли ништа,

Тај мање тужи, мање јада зна!

Весело чедо Аркадије цветне,

Он не зна шта је трње, шта је кам;

За кршне кланце он је слушô можда.

Али по њима није ишô сам.

За њега свет је перивој од ружа,

По цвећу шеће као паун млад,

Његова душа језеро је мирно,

Његов се никад не колеба над.

II

Бурне су страсти извор многих зала,

Несрећи људској почетак је страст;

Море живота оне страшно муте,

Над људском душом њихова је власт.

Триумвир силни, овладатељ света,

Презире гордо у заносу све,

И војску своју жртвује и царство,

И, грозно павши, од љубави мре.

Акцијум виде неизбројне жртве,

Пожар галија, поразу и јад

Многа је звезда утрнула тада,

Многа је мајка закукала тад!

Чудни су пути којим страсти воде,

Ал' све што живи ове путе зна:

Садашњост њина непобедљив град је,

Прошлост је њина пепео и пра'.

Па кад је тако - тако мора да је!

Залуд је, дакле, кукњава и плач:

У борби с њима не помаже ништа

Блажена мудрост, очајнички мач.

III

Све што год живи - свом се паду клони;

Променом време означава ход;

Оно нам даје веру и обара,

Слаби и снажни цео људски род.

На трошном чуну, без крма и наде,

У мени вера туби се и мре;

Ја ништа више не признајем, ништа!

Ил' боле рећи: ја признајем све.

За владе силног Августа, у Риму,

Умире Христос... Ах, није он сам:

Хиљаде гину на распећу своме,

Хиљаде људи ждере жар и плам!

У крв огрезну, трупином се покри,

И цирк, и форум, и поље, и град,

И снова вера из крви се диже,

И снова светли заблиста се над.

Ал' бурне тежње људског самољубла

Створише папу - и створише с њим

Читаве војске грозних Торквемада,

И Рим је опет онај стари Рим!

IV

Истина где је?... Иди својом стазом,

Ал' познај себе, па да познаш њу;

Корачај мирно по ускоме путу,

И буди скроман - истина је ту.

Ал' шта ме гони, те се умом крећем

Међ сјајне звезде, у пучине дно?

Какве ме тамо очекују тајне?

Има ли краја тумарање то?

Тавним се вечност заогрће плаштом,

Ал' слаб је разум да га дигне с ње:

Погледај напред - не види се ништа,

Погледај натраг - ништаво је све...

Кô сморен путник у дубокој ноћи,

Што заман баца мутни поглед свој,

И разум људски тако исто лута,

И страшно кличе у невољи тој

Ал' нигде гласа... Нигде станка нема,

Уморну своју да окрепи моћ,

Одјек се губи, сустаје и пада,

И свуд се шири ноћ, дубока ноћ!

V

Само кад прошлост пробуди се древна,

И старе среће загреје ме жар,

Очајне сузе помуте ми поглед,

у души сине заборављен чар.

Ја љубим онда, ја верујем онда,

Срећне младости обузме ме крас,

И моје лире дрхтајући звуци

Свој сањалачки кроз ноћ шире глас:

Прошлост је гробље. Преко сурих плоча

Тумара седа старост. Коров густ

Покрива стазе и гробове неме

И сав предео, суморан и пуст.

На трошни спомен она спушта главу,

А поветарац лелуја седу влас...

Срце се ствара у кам, душа леди,

А на уснама изумире глас

И само сузе теку... Тавна прошлост

Понова сине, као лепи сан,

Небо се, можда, грози, земља стреса,

Ал' робље своје не испушта ван.

новембар, 1883

Извори

• Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 64-68, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.