Има мајка две ћерке.
Једној име Абега[1]
другој име Милица.
Отуд иде јел Марко,
поздрави се са бабом, 5
пољуби се с Абегом.
Проговара јел Марко:
„Да ли дадеш Абегу!“
Проговара јел баба:
„Ој бога ти зет Марко, 10
не могу ти Абегу,
Абега ми млађија,
но ти дајем Милицу.
Милица ми стареја.“
Узе Марко Милицу, 15
одведе је ка мору.
Кад је било крај мора,
удави је у моро.
Утем прошла година.
Отуд иде зет Марко, 20
пречека га јел баба,
Па упита зет Марка:
„Шта ми ради Милица?“
Проговара зет Марко:
„Милица је и жива, 25
мушко чедо имала,
танко је платно опрела.
Мушко ју чедо плачљиво,
танко ју платно кидљиво.
Но ме прати Милица, 30
да ју пратиш Абегу,
да ју чедо забавља,
да ју жице наставља.
Прати мајка Абегу.
Одведе је Марко ка мору. 35
Кад је било крај мора,
проговара Абега:
„Ој бога ти зет Марко,
шта се бели у моро?
Дал је жаба кормуља, 40
дал је риба моруна,
дал је овца белица?"
Проговара зет Марко:
„Нит је жаба кормуља,
нит је риба моруна, 45
нит је овца белица,
но је твоја сестрица."
И њу ћушну у моро.
Удави је у моро,
па запева зет Марко: 50
„Родила мајка две ћерке.
обе Марко обљуби.
Родила гиџа два грозда,
оба Марко откиде.
Родила дуња две дуње, 55
обе Марко откиде!“[2]
↑Настало вероватно од муслиманског женског имена (арапског порекла) Абида (Побожна).
↑Варијанта ове песме налази се у збирци Милоша Марковића „Народна лирика Жупе“ (Багдала, Крушевац, MCMLXIX., стр. 248—250) међу љубавним песмама под бројем 211, али је ова потпунија.
