* * *
Из усташког логора у Босни
Петстољетни оков ропства
Срб се диже, да раскине;
Херцеговци започели,
Бошњаци се одмах дигли:
Бију, турке, куће пале,
Па ни своје ништ' не жале;
Тур ки зулум додијао —
Ни главе им није жао. —
Под заклетву свак је стао
Борити се док не пао;
Славан живот ил' смрт горка
Једно да Срб добит' мора.
Тера раја зулумһаре
А трећине виш' не даје.
Нит корана веће слуша,
На све стране пушка пуца.
Ђеца вриште, куће пламте -
Ето зиме, што је горе?
А зб'jегови по планини —
Како раја сад да живи?
Свуда бједа, свуд невоља,
Да не може бити гора.
Сад ко може, нек поможе,
Човјечанство нек покаже.
Старци, ђеца, па и жене
У сусједне земље бјеже;
А усташи са оружјем
Под ведријем небом леже.
Зима стеже, срце пуца,
А таламбас турски куца;
Усташима смрзле руке
Око пушке - ето муке!
Више гладни него сити,
Сваком патњом обасути,
Кад пушака, кад Фишека,
Свакада им нешто мањка.
Ал' радије и то сносе
Нег да Турком порез носе;
У снијегу, по кланцима,
Дочекују Турке свуда.
Пак се с њима бију, кољу.
Очекујућ' помоћ бољу
Од Србије, Црне Горе,
Од Русије јоште боље;
Ал' Србија није спремна,
Црна гора к'о и она,
A Русија јест далека,
Али ипак згоду чека.
Споро помоћ од свуд иде,
Ал' најкашње добро стиже,
На ноге се Србин диже,
И под ноге Турке врже.
Сад Славенство кличе, пјева,
Алкорана више нема,
И господства имат' не ће
У Европи Турчин веће.
A Славен һе да се креће
И Цариград да посједне,
У Азију Мусломана
За на вјеки да проћера.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
|
|
Референце
Извор
Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. 210-212.
